Rođendan moderne države

U svečarskoj atmosferi, na rođendan moderne srpske države, treba pomenuti dva velikana koje valja slaviti, ako ne više, a onda makar podjednako kao Vožda i Knjaza.

U Rumi, godine 1776. rođen je Todor (Teodor) Filipović. Kao veoma mlad, 1803. godine doktorirao je pravo na Univerzitetu u Pešti, a već 1804. postao je profesor pravne istorije na Univerzitetu u Harkovu. Nošen snažnim rodoljubljem, krajem te godine Filipović napušta tek započetu profesorsku karijeru i odlazi u Petrograd, tadašnju rusku prestonicu, kako bi pomogao srpskoj ustaničkoj delegaciji u pregovorima s ruskim carem. Preko Sremskih Karlovaca, u Srbiju stiže početkom 1805. Tom prilikom, da bi se zaštitio od habzburških vlasti, menja ime u Božidar Grujović. Istoriografija će ga najviše pamtiti pod ovim imenom. Bio je prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta (ustaničkog kolektivnog organa), obavljao je važne diplomatske misije, a najpoznatiji je kao pisac „Slova (besede) o slobodi”. Ova beseda trebalo je da bude pročitana 1805. godine, na prvoj i osnivačkoj sednici Sovjeta, ali se to nije desilo. Uprkos tome, po rečima profesora Ratka Markovića, ona ostaje „jedan od najviših demokratskih uzleta u političkoj istoriji Srbije”. Njome je na jezgrovit način proklamovana vladavina prava: „Prvi gospodar i sudija u vilajetu jeste zakon. […] Gdi je dobra konstitucija, tj. gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine – tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onda pustahiluk i hajdukluk, samo pod drugim imenom.” Usud je hteo da se Grujović nedugo potom razboli. U potrazi za lekarom odlazi u Novi Sad, gde napušta ovaj svet već 1807, napunivši jedva 30 godina. Danas, prestonica Srbije (još) nema ulicu koja bi se dičila imenom čoveka koji je ostavio sve što je imao, a potom položio i sopstveni život u želji da pomogne pravnoj izgradnji svoje otadžbine.

Varnica ustavnosti koju je „Slovo o slobodi” bacilo na srpski duh, tinjala je sve do 1835. godine i donošenja Sretenjskog ustava. Njegov pisac se nešto češće pominje u javnosti od Grujovića. Dimitrije Davidović rođen je u Zemunu 1789. godine. Studirao je filosofiju i medicinu u Habzburškoj monarhiji, ali ih nije završio. Uprkos toj činjenici, za tadašnje prilike, bio je izvanredno obrazovan. Bio je diplomata, kao i začetnik srpskog novinarstva i osnivač „Novina srpskih” – preteče današnjeg „Službenog glasnika”. Ipak, najpoznatiji je po svojevrsnom poduhvatu koji je izveo početkom 1835. godine. Pritisnut narodnim protestom (početkom januara te godine desila se Miletina buna), knez Miloš pristaje da Srbija dobije najviši pravni akt – ustav. Za manje od mesec dana, Dimitrije Davidović je sastavio tekst, koji je u Kragujevcu, na Sretenje, usvojila Velika narodna skupština. Malena Srbija dobila je akt koji će velike sile, na koje je bila upućena, dobiti tek mnogo decenija kasnije. U takvim spoljnopolitičkim okolnostima Ustav se nije dugo održao. Ipak, kao i u slučaju „Slova o slobodi” – njegova ideja je nastavila da živi i utkana je u kasnije srpske ustave. O bezvremenosti kojom odiše, svedoče odredbe članova 80 i 82: „Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni ot koga u Serbiji do od zakonika Srbskog. Nikakva, ni veća ni manja vlast u Serbiji ne ima prava otvratiti ga od toga ili zapovediti mu da drugčije sudi, nego što mu zakoni predpisuju; Skupština narodna sastoji se iz sto najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujućih deputata iz sviju okružja i svega Knjaževstva Serbije.”

Umesto da bude nagrađen za svoje životno delo, Davidović je ubrzo pao u nemilost kneza Miloša i iz prestonice, Kragujevca, biva „proteran” u Smederevo. Tu se 1838. godine i upokojio. Na njegovom grobu, koji leži tik uz Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice na starom smederevskom groblju, stoji natpis – „sav Srbin”. Malena ulica u centru Zemuna, koja krivuda pored kuće u kojoj je rođen, nosi naziv Davidovićeva. Na beogradskoj Zvezdari, ime Dimitrija Davidovića krasi strme stepenice koje povezuju ulice Đevđelijsku i Preševsku. Srpski Hamilton, u glavnom gradu, zaslužuje bulevar ili makar pristojnu ulicu.

Sada već davne 2008. godine, 15. februar sam sa svojim gimnazijskim drugovima proveo na starom smederevskom groblju. Profesor sociologije zakazao nam je čas u prepodnevnim satima pored groba Dimitrija Davidovića. Stigavši na to posebno mesto, profesor je drhtavom rukom, vođenom strahopoštovanjem, počeo da čisti grob velikana, u čemu smo mu i mi nespretno pomagali. Sa svećama u rukama očitali smo molitvu i podsetili se značaja Sretenja i Davidovića za srpsku državu i ustavnost. Ovo je bio jedan od onih trenutaka koji zauvek ostaju u sećanju i oblikuju ličnost mladog čoveka.

Blaženopočivši patrijarh Pavle je rekao – biće nam bolje kada mi budemo bolji. Ovome se može dodati – i kada se budemo na dostojan način odnosili prema svojim nakadašnjim, ali i sadašnjim, učenjacima.

Svim mojim profesorima i svim mojim studentima, kao i svim građanima Srbije, srećan Dan državnosti!

docent, Univerzitet u Beogradu – Pravni fakultet