Iz organizovanog haosa u istinski red

Bo­ris Ja­šo­vić*

Zlo­de­lo je po­či­nje­no kri­vi­com vla­sti, a ona, ume­sto da od­go­va­ra, nu­di iz­bo­re i re­kon­struk­ci­ju vla­de. Ta­ko je po za­ko­nu, ve­le. Ta­kva je pro­ce­du­ra, do­da­ju. Zar u dru­štvu u ko­jem se za­ko­ni se­lek­tiv­no pri­me­nju­ju, a pro­ce­du­re ne po­štu­ju? Ko u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ga­ran­tu­je da iz­bo­ri ne­će bi­ti po­ha­ra­ni i da re­kon­struk­ci­ja vla­de ne­će na­li­ko­va­ti re­kon­struk­ci­ji že­le­znič­ke sta­ni­ce? Ga­ran­tu­ju li to oni ko­ji su sva­ko­me od nas mon­ti­ra­li po jed­nu nad­stre­šni­cu iz­nad gla­ve. Nad­stre­šni­cu ko­ja je sklo­na pa­du. Oni ko­ji se po­zi­va­ju na za­ko­ne ko­je šte­lu­ju i do­pu­nju­ju ka­ko im se proh­te do­no­se­ći ih bez jav­ne i skup­štin­ske ras­pra­ve, ne­ret­ko na go­mi­li i za ne­u­o­bi­ča­je­no krat­ko vre­me. Isti oni ko­ji odo­bra­va­ju tr­go­va­nje di­plo­ma­ma i na­me­šta­nje po­slov­nih ten­de­ra lo­jal­nim kli­jen­ti­ma. Upra­vo ta­kvi sa­da po­zi­va­ju na po­što­va­nje pro­ce­du­ra. Pre­ka­sno. Iz­bo­ri i re­kon­struk­ci­ja vla­de ovog pu­ta ne­će pro­ći kod gra­đa­na. A ne­će pro­ći jer su ta­kva re­še­nja i do­ve­la do zlo­de­la. Ka­ko, pi­ta­te se, kad ona tek tre­ba da se do­go­de? Ta­ko, jer ona su se već mno­go pu­ta do sa­da do­go­di­la. I vi­de­li smo gde su nas od­ve­li ne­slo­bod­ni iz­bo­ri i vla­de ne­struč­nih li­ca. Do tra­ge­di­je.

Tre­ba li on­da i da­lje da vo­di­mo ra­ču­na o pre­sump­ci­ji ne­vi­no­sti i pra­vi­mo se da ne zna­mo ko je kri­vac kad nam vi­še­de­ce­nij­sko is­ku­stvo go­vo­ri da je su­šti­na pro­ble­ma po­zna­ta. To je ko­rup­ci­ja. Ali ne kao ne­ka­kav iz­van­ze­malj­ski en­ti­tet, već kao pro­iz­vod de­lo­va­nja kon­kret­nih lju­di ko­ji su sklo­ni ko­rup­tiv­nim rad­nja­ma. Mno­ge afe­re ove vla­sti, u pro­te­klih de­ce­ni­ju i ku­sur, go­vo­re o to­me. Po­seb­no u oči upa­da či­nje­ni­ca da su mno­gi po­je­din­ci iz nje­nih re­do­va bez ika­kvih po­sle­di­ca pre­la­zi­li iz jed­ne afe­re u dru­gu, kao iz jed­nog fir­mi­ra­nog ode­la u dru­go. I to je omo­gu­ćio obo­ga­lje­ni si­stem ne­funk­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja, ko­ji je ta­ko­đe po­sle­di­ca cr­ne ko­rup­ci­je. Jer da ko­jim slu­ča­jem po­sto­ji tu­ži­la­štvo, osim na pa­pi­ru, dav­no bi afe­re vla­sti bi­le pro­ce­su­i­ra­ne, a klup­ko ko­rup­ci­je raz­mo­ta­no. Da po­sto­ji Ustav­ni sud, osim u po­zla­će­nim slo­vi­ma na pro­če­lju ras­ko­šne zgra­de, ne bi­smo ima­li skup­šti­nu u ko­joj se gu­be pe­ti­ci­je gra­đa­na, ni­ti bi­smo ima­li pred­sed­ni­ka dr­ža­ve ko­ji stva­ra po­de­le u na­ro­du i po­zi­va na di­ja­log dr­že­ći bes­kraj­ne mo­no­lo­ge i mo­no­dra­me. Da po­sto­ji kul­tu­ra di­ja­lo­ga ne bi ni bi­lo mo­no­lo­ga, pa bi di­ja­log za­i­sta imao le­ko­vi­to dej­stvo. Ova­ko, za­što bi se iko oda­zi­vao po­zi­vu na di­ja­log ne­ko­me ko ne po­zna­je nje­go­va pra­vi­la. Vi ta­kvo­me ka­že­te da ni­je nad­le­žan za mno­ge stva­ri ko­je či­ni, i to mu ar­gu­men­to­va­no pre­do­či­te, a on vam na to od­go­vo­ri ka­ko vam je džem­per ru­žan. To je vr­sta „di­ja­lo­ga” ko­ju je­di­no po­zna­je ova vlast.

Je­dan uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor sr­di se na rek­to­ra jer je od­bio ova­kvu vr­stu di­ja­lo­ga. Ali to što je pro­fe­sor slep kod oči­ju, ili je pri­mo­ran da iz­go­va­ra ove­šta­le fra­ze, ne zna­či da i rek­tor to isto tre­ba da či­ni. Dru­gi, pak, pro­fe­sor po­ku­ša­va da pro­na­đe ne­lo­gič­nost u to­me što pred­sed­ni­ka op­tu­žu­ju da je kriv dok u isto vre­me tvr­de da ni­je nad­le­žan. Ali to što pro­fe­sor ne vi­di da su u pi­ta­nju dve raz­li­či­te stva­ri, ne zna­či da je smi­sle­no to o če­mu zbo­ri. Jer bi­ti ne­na­dle­žan (pre­ma Usta­vu), za pre­do­ča­va­nje do­ku­men­ta­ci­je (pri­tom i ne­kom­plet­ne), o re­kon­struk­ci­ji že­le­znič­ke sta­ni­ce i nad­stre­šni­ce, ne zna­či i bi­ti oslo­bo­đen po­ten­ci­jal­ne kri­vi­ce za njen pad. Po­go­to­vo jer je onaj ko­ga pro­fe­sor bra­ni u pro­te­klih de­set i ku­sur go­di­na uve­ra­vao jav­nost da se za sve i o sve­mu pi­ta u ovoj ze­mlji, pa za­što se on­da ne bi pi­tao i u ve­zi s po­slo­vi­ma oko že­le­znič­ke sta­ni­ce u vre­me nje­nog re­kon­stru­i­sa­nja. Na­ro­či­to u ve­zi s od­lu­kom da li je tre­ba pu­šta­ti u rad u ta­kvom sta­nju. No, pi­ta­nje nad pi­ta­nji­ma gla­si – ka­ko je mo­gu­će utvr­di­ti kri­vi­cu vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra ako je tu­ži­lac pod nji­ho­vom di­rekt­nom kon­tro­lom? Kao i ve­ći­na su­di­ja Ustav­nog su­da.

Sve nam ovo go­vo­ri da u Sr­bi­ji po­sto­je i ko­rup­ci­ja i kli­jen­te­li­zam, ali ne i vla­da­vi­na pra­va. Tač­ni­je, ni­jed­na od pet stav­ki ko­je je u su­štin­skom smi­slu či­ne (po­de­la vla­sti, ne­za­vi­sna sud­ska vlast, fer i slo­bod­ni iz­bo­ri, po­što­va­nje ljud­skih pra­va i slo­bo­da, po­vi­no­va­nje vla­sti Usta­vu i za­ko­nu). I za­to se sva­ki bra­ni­lac ova­kve vla­sti ko­ja ubi­ja vla­da­vi­nu pra­va, a ko­ji po­ku­ša­va da oprav­da ili re­la­ti­vi­zu­je nje­no de­lo­va­nje, po­na­ša kao njen ko­ri­sni idi­ot. U sva­kom slu­ča­ju, ne mo­že se sma­tra­ti mi­sle­ćim čo­ve­kom, ka­mo­li in­te­lek­tu­al­cem.

I za­to je ne­mo­gu­ća si­tu­a­ci­ja, ko­ju po­ten­ci­ra­ju ču­va­ri vla­sti, u ko­joj se mi­sle­ći lju­di u Sr­bi­ji spre­ča­va­ju da kri­ti­ku­ju stu­den­te ka­ko bi na taj na­čin bra­ni­li vlast. Pr­vo, po­stup­ci vla­sti su neo­d­bra­nji­vi. Dru­go, oni ko­ji to ipak po­ku­ša­va­ju da uči­ne, ni­su mi­sle­ći lju­di jer je nji­ho­vo ra­su­đi­va­nje za­ro­blje­no unu­tar okvi­ra stra­nač­kih dog­mi, li­der­skih mo­no­dra­ma i lič­nih in­te­re­sa i ko­ri­sti. Oni su is­klju­či­vo sled­be­ni­ci vla­sti ko­ja či­ni ne­po­čin­stva, pa sa­mim tim i sa­u­če­sni­ci u tim ne­po­čin­stvi­ma. I to mo­ra osta­ti za­be­le­že­no ka­da ova vlast jed­nom okon­ča svoj man­dat. Za­to se oni i da­lje u ču­du pi­ta­ju za­što se stu­den­ti, i ne sa­mo stu­den­ti, bu­ne.

Ko­ji to nji­hov zah­tev vlast ni­je is­pu­ni­la? Za­što na­stav­ni­ci ob­u­sta­vlja­ju na­sta­vu u ško­la­ma? Ka­ko se „anar­hi­jom” mo­že do­ći do ure­đe­nog po­ret­ka? A „ne vi­de” da sve vre­me bra­ne pri­vid­ni red is­pod ko­jeg go­di­na­ma hu­či or­ga­ni­zo­va­ni ha­os. I za­to se ne­kri­tič­ki ostr­vlju­ju na stu­den­te i nji­ho­vu bur­nu re­ak­ci­ju na taj pri­vid­ni red, jer mo­žda pod­sve­sno shva­ta­ju da će re­ak­ci­ja mla­dih u vi­du pri­vid­nog ne­re­da pro­test­nih blo­ka­da na kra­ju do­ve­sti do istin­skog re­da u Sr­bi­ji. Do re­da ko­ji ču­va­ri­ma vla­sti ni­ka­ko ne­će od­go­va­ra­ti.

De­set i vi­še go­di­na ži­ve­li smo u pri­vid­nom re­du, gde su se na za­ko­ne po­zi­va­li upra­vo oni ko­ji su ih se­lek­tiv­no pri­me­nji­va­li i po­sta­vlja­li se iz­nad njih. Taj pri­vid­ni red okon­čan je onog tra­gič­nog da­na u No­vom Sa­du. Usle­di­la je re­ak­ci­ja u vi­du pri­vid­nog ne­re­da (stu­dent­ske blo­ka­de, ple­nu­mi, ob­u­sta­ve na­sta­ve, štraj­ko­vi), bu­du­ći da se je­di­no ta­kvim pri­vid­nim ne­re­dom, unu­tar ko­jeg de­lu­je gra­đan­ski me­ha­ni­zam za us­po­sta­vlja­nje ure­đe­nog po­ret­ka, mo­že dej­stvo­va­ti pro­tiv pri­vid­nog re­da i or­ga­ni­zo­va­nog ha­o­sa ko­jim vlast uru­ša­va po­re­dak za ko­ji se de­kla­ra­tiv­no za­la­že. Kao što uru­ša­va i di­ja­log na ko­ji dru­ge po­zi­va. Kao što uru­ša­va za­ko­ne na ko­je se li­ce­mer­no po­zi­va. I to­me mo­ra do­ći kraj. Iz or­ga­ni­zo­va­nog ha­o­sa i pri­vid­nog re­da mo­ra­ju pro­is­te­ći istin­ski red i ure­đe­ni po­re­dak.

U „Lu­či mi­kro­ko­zma” Nje­goš pe­va o Bo­gu ko­ji ša­lje pla­me­ne bu­re u gro­tlo Ha­o­sa ka­ko bi one, kao si­le stva­ra­nja, omo­gu­ći­le ra­đa­nje sve­tlo­snog po­ret­ka, ko­ji se u pre­ne­se­nom zna­če­nju mo­že od­no­si­ti i na ure­đe­no dru­štvo. Jer ako je lu­ča spo­zna­je za­pa­li­la pla­men stu­dent­skog bun­ta oba­sjav­ši do­bar deo uspa­va­nog dru­štva, a je­ste, on­da či­ta­vo ovo vre­nje ne mo­že bi­ti uza­lud­no. Šta­vi­še, ono je već sa­da do­ve­lo do zna­čaj­ne pro­me­ne u vi­du ne­pri­sta­ja­nja na ne­is­kre­ne i baj­ko­vi­te po­nu­de vla­sti. Feb će ovo­ga pu­ta ima­ti raz­log da sla­vi.

*So­ci­o­log