Ratovi su počeli onda kad su se pojavili intelektualci

Marina Vulićević

Nije dugo ostala misterija šta znači naslov romana i skraćenica „NGDL“ (u izdanju Niškog kulturnog centra) Marinka Arsića Ivkova, pošto je nedavno obznanjeno da je ova knjiga ovenčana Ninovom nagradom kritike za roman 2024. godine.

„NGDL”,odnosno „Ne daj golubu da leti”, antiratni je i ironijski lajtmotiv romana, u kom junak kreće u potragu za omiljenim golubom, koji je baš u vreme borbi iz devedesetih godina prošlog veka rešio da utekne iz Bačke u Baranju, Dalj, Borovo, Novu Gradišku, Okučane, Sisak, pa onda u Bosnu... On je možda preleteo iznad svih tih mesta, ali tuda na svom putešestviju prolazi očajni golubar čistog srca, koji samo želi da pronađe tu unikatnu pticu, a nju bi kao svoju čistokrvnu sortu svojatali oni u zaraćenim stranama. Policija na granicama upozorava da ni golub ne sme da leti u opasnim vremenima. Marinko Arsić Ivkov (1950) dugo je prisutan na našoj književnoj sceni, autor je niza romana, knjiga ogleda, zbirki priča, a priredio je i više antologija poezije i pripovedaka, kao i Odabrana dela Dragiše Vasića.

Kažu da onaj ko misli život posmatra sa humorne strane, a da onaj ko oseća plače. Da li ste ovim satiričnim pristupom ratu želeli da izbegnete upravo to, da se ne rasplačete nad našom poslovičnom zlehudom srećom?

Ne znam da li ste pominjanjem distinkcije između mišljenja i osećanja hteli da mi udelite kompliment, jer je, bar u savremenom svetu, razum više na ceni nego srce. Ali u umetničkom stvaranju mišljenje i osećanje imaju ravnopravnu ulogu. Udruženi, oni tvore stvaralačku energiju, koja mora da zrači iz svakog dela. Ali, zašao sam u teoriju. Može biti da ste u pravu što se tiče satirične, pa i humoristične, dimenzije u romanu, verujem da ona pomaže čitaocu da lakše prihvati tužnu, tragičnu poruku romana.

Postoji li neki period naše istorije koji bi se mogao nazvati srećnim?

Čitajući naše velike pisce, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Andrića, rekao bih da ne postoji. Mislim da tako misle i naši istoričari. Srećni periodi u našoj istoriji liče na kratke epizode u dugačkim romanima.

Pripovedač u vašem romanu u potrazi za golubom ispisuje antimapu, anti bratstva i jedinstva, provodeći se kao bos po trnju. Da li su mnogi Jugosloveni (uzdajući se u bratstvo) sprovodili jednu uzaludnu potragu za idealom, kao što je uzaludno hvatati jednu pticu?

Osnovno načelo kojim se rukovodi moj junak je ljubav. Ljubav prema svom golubu, prema svom ocu, prema bližnjima. Kad mu jedno od najvoljenijih bića pobegne, on traga za njim. Svet koji ga okružuje ne može da ga razume. A on, opet, ne može da razume taj svet. I to je uzrok peripetija i nevolja u koje on upada. Tako moj junak Milenko i njegova sudbina, hteo ja to ili ne, postaju paradigma bezbrojnih tragača za idealima, među kojima je mnogo unesrećenih, ni krivih ni dužnih za usud koji ih je zadesio. Asocijacija na našu nekadašnju zajedničku državu je neminovna. U njoj su golubovi zauvek prestali da lete.

Vaš junak je naivan, a nije ni vešt, jer bi u korpi punoj jaja izabrao mućak (po očevim rečima). Ima li to i nekih prednosti?

U romanu ima. Što je junak osobeniji, književno je uverljiviji. To najbolje pokazuje Don Kihot. Kad pisac stvori osobenog junaka, a to je najteže, onda nema problema sa pričom. Ona je uverljiva i kad je nespojiva sa realnošću. Izgleda da sam junak piše roman. Roman postaje njegova autobiografija. Bez psihološki profilisanog junaka nema dobrog romana. Nastojao sam da stvorim što autentičnijeg junaka, ne znam koliko sam u tome uspeo, ali prva mišljenja čitalaca me ohrabruju. Borhes je negde napisao: pisac mora da veruje svom junaku. E, u stvarnom životu to nema nikakvih prednosti. Zamislite nekakvog Don Kihota među nama. Koje i kakve prednosti bi uživao? Njegovo ostrvo spasa je roman.

Jezik je taj koji je među prvima stradao u ratu, jer je rasparčan i banalizovan. Kako tumačite te nove kovanice, jezičke igre koje odražavaju dnevnu politiku i nacionalističke težnje u ovom regionu?

Upravo onako kako sam ih opisao u romanu. Epizoda sa „fabrikom/tvornicom” reči verovatno je najjača karikatura u romanu, a što je tužno, ona je postojala i, što je još tužnije, njeni rudimenti postoje i danas. Probajte da to protumačite zdravorazumski. Ja ne umem.

Koliko smo se odmakli od devedesetih godina prošlog veka?

Ne ratujemo. I to je pomak. Ali i dalje svako pojedinačno nosi na ramenu čitavu prošlost svog naroda, sve mitove i zablude. Ne ratujemo, ali i dalje, što bi rekao moj junak, „pišamo uz vetar”. Pa nismo valjda toliko uložili u sve to i sad da mu okrenemo leđa. NGDL!

Zbog čega niste poštedeli ni intelektualce koji se organizuju u novoproklamovane akademije nauka po oslobođenim teritorijama i kako vidite njihovu ulogu u ratovima?

Intelektualci, bolje reći nazoviintelektualci, tvorci su svih ratova. Generali se posle šepure i ne daju golubovima da lete. Ratovi su, u ljudskoj istoriji, počeli onog trenutka kad su se na sceni pojavili intelektualci. Njihovu ulogu u ratovima vidim onako kako sam je i opisao u romanu. Čega se pametan stidi, verovatno bi rekao otac mog junaka da ste mu postavili ovo pitanje, time se intelektualac ponosi. A otac mog junaka bio je više od intelektualca. Bio je vatrogasac!

A evo jednog primera iz naše istorije kako prolaze oni koji pokušavaju da mire zaraćene strane. Posle građanskog rata, 1945. godine, pisac Jaša Prodanović je pokušao da izmiri „četnike”

i „partizane”. Na nož su ga dočekale i jedna i druga strana. Kad je umro, spevali su mu epitaf: „Ovde leži Jaša Prodan, kralju veran, Titu odan”. Autor je, naravno, intelektualac.

Različite vere i nacije žive zajedno, a dele se po grobljima, da citiramo vašu knjigu. Zašto je tako?

Valjda da nas život ne prevari i da kojim slučajem ne zaboravimo na podele. Groblja su trajnija od života. Ako nema vaših grobalja, nema ni vas. I dan-danas smo svedoci uništavanja i zatiranja grobalja.

Zašto je važno da golub uvek leti i time odražava svoju svrhu i lepotu? Može li se živeti bez slobode?

„Sve što leti i treba da leti”, kaže jedna dečja pesma. I tu dodatni komentar nije potreban. Danas se toliko govori o slobodi da moramo da se zapitamo da li ona postoji. Sloboda je širok pojam (možda ga treba suziti) i svako ga tumači na svoj način. Borhes je rakao da je demokratija praznoverje. Mislim da to u velikoj meri važi i za slobodu. Svi je pominju, svi je traže ili je brane i ginu za nju. Pa evo i ja kažem da se bez slobode ne može živeti. Čak i ako je ona iluzija.