Kad je skupo zapravo jeftino

Najveća opasnost za demokratiju je demagogija. Posebno u Srbiji, u kojoj je populizam stariji od demokratije. Demagogija dovodi do iskrivljenog sistema vrednosti. U takvim okolnostima najbolje prolaze oni koji ništa ne rade, jer se od njih ništa i ne očekuje. Nagrabuse oni koji rade i ostvaruju dobre rezultate, jer se na njih svi navale, a pošto nisu svemogući i mogu ponekad da pogreše – po pravilu se sav gnev neispunjenih tuđih želja svaljuje upravo na njih. U iskrivljenom sistemu vrednosti, nenormalne stvari se prikazuju kao normalne, a normalno ponašanje se često ismeva, pa i žigoše. Svakako da nije normalno da plata premijera bude pet puta niža od plate pomoćnika direktora nekog monopolskog javnog preduzeća. Ali, da li je normalno da prvi čovek vlade, od čijeg rada zavisi stanje i budućnost nacije, ima platu koja je tek oko tri puta veća od proseka u Srbiji?

Demagozi svesno podilaze narodu tako što govore ono što većina želi da čuje, a ne ono što je istina. U uslovima kada su u Srbiji plate većine građana relativno niske, javnost je opravdano postavila pitanje visine plata i drugih privilegija u javnim preduzećima. Međutim, umesto racionalne rasprave o tome da li su takve plate zaslužene i kakvi su rezultati rada pojedinih preduzeća, sve se ubrzo pretvorilo u lov na veštice i besomučni medijski linč jednog čoveka - direktora Aerodroma. Neki su dolivajući ulje na medijsku vatru pokušali čak i da politički profitiraju. Kako to i dolikuje demagoškim melodramama, na kraju je prineta i žrtva. Nakon sveopšte hajke, otišao je jedan od retkih direktora koji je hrabro i uspešno restrukturirao svoje preduzeće, raskinuvši brojne štetne ugovore, smanjivši masu plata za 15 odsto u odnosu na prošlu godinu, broj zaposlenih za jednu trećinu, uz povećanje dobiti za državu od čak četiri puta. Bojan Krišto je zapravo uradio ono što se već godinama tražilo od svake vlade – smanjio je javnu potrošnju na primeru preduzeća koje je vodio. Zato je i stekao brojne neprijatelje.

Da se razumemo, ne mislim da svi direktori javnih preduzeća treba da zadrže visoke plate koje trenutno imaju. Neki verovatno uopšte ne zaslužuju da budu direktori. Ali, nisam spreman da se priklonim ni idejama da plate svih direktora budu jednake, tako što bi se smanjile na nivo sadašnje plate premijera, koja je inače više nego potcenjena. Svima jednako, nezavisno od položaja na tržištu i rezultata rada – to se zove uravnilovka. Uravnilovka je neprijatelj uspeha i velika zabluda. Nismo svi isti, niti su sva javna preduzeća ista.

Daleko veći problem od plata je što su usluge javnih preduzeća relativno skupe za kvalitet koji građani dobijaju. Železnica je dobar primer – svako domaćinstvo u Srbiji daje kroz poreze preko 50 evra godišnje za subvencionisanje železnice, a vozovi putuju prosečnom brzinom od 30-40 km/h, uz velika kašnjenja. Ili, na primer, JAT, koji će ove godine ostvariti gubitak od preko dvadeset miliona evra, ali i dalje ima u vlasništvu zgradu predstavništva na Petoj aveniji u Njujorku, iako za Ameriku ne leti već više od petnaest godina.

Šta onda da se radi?

Prvo, najvažnije je zapitati se koliko rad nekog javnog preduzeća zaista košta građane Srbije i kakve oni koristi imaju od toga. Ukoliko neko preduzeće smanjuje troškove poslovanja i poboljšava kvalitet svojih usluga, menadžment svakako zaslužuje dobre plate. Takav ,,skupi” menadžment je zapravo jeftiniji za društvo, jer manje košta građane. Ako država želi da odgovornost za vođenje važnih javnih preduzeća poveri stručnjacima, njihove plate moraju koliko-toliko da budu konkurentne sa sličnim angažmanom u privatnom sektoru. Ali, ukoliko ti direktori ne ostvare rezultate koji se od njih očekuju, oni treba da budu smenjeni i da prepuste svoje mesto onima koji su sposobniji. S druge strane, šta nam vredi da nekoga direktora malo platimo, ukoliko on svojim neznanjem i lošim rukovođenjem napravi državi veliku štetu. U radu državne uprave, uključujući i javna preduzeća, nije suština smanjiti plate, već smanjiti birokratiju i ukupne troškove. Garantujem da bi se Srbija daleko brže razvijala kada bi državni aparat bio manji i efikasniji. Tada bi i pojedinačne plate državnih nameštenika bile daleko veće, ali bi ukupan trošak za društvo bio niži, jer bi isti broj bolje plaćenih ljudi kvalitetnije obavljao više poslova nego sadašnji preglomazni birokratski aparat. Dakle, mora se napraviti potpuno novi sistem vrednosti i odgovornosti za rad u javnim preduzećima. Nerad, javašluk, bahatost i rasipništvo se ne smeju tolerisati, eventualni lopovluk mora biti najstrožije kažnjen, a dobar rezultat dobro nagrađen.

Drugo, prilikom određivanja visine plata mora se praviti razlika između javnih preduzeća koja su izložena konkurenciji (poput Telekoma) i onih koja imaju monopolsku poziciju‚ kao i između onih koja ostvaruju dobit i onih koje građani Srbije dotiraju iz budžeta. Osnovne plate menadžmenta bi svakako trebalo da budu niže nego sadašnje, mnoge privilegije ukinute, ali bi svi imali mogućnost dodatnih stimulacija ukoliko poboljšaju rezultate poslovanja.

Treće, nužna je daleko strožija kontrola rada javnih preduzeća kroz dve poluge – ministarstvo finansija i javnost. Ako su rezultati dobri, menadžment bi na osnovu saglasnosti ministarstva finansija zaslužio pažljivo odmerene bonuse, a ukoliko su loši, plate bi im trebalo smanjiti, a u drastičnim slučajevima smeniti rukovodstvo preduzeća. Finansijski izveštaji svih javnih preduzeća moraju biti podvrgnuti nezavisnoj reviziji i objavljeni na internetu.

Šta je onda konačno rešenje? Privatizacija - u svim onim slučajevima u kojima je moguće postići cilj da nas rad preduzeća manje košta i da više koristi društvu. A u svim drugim slučajevima – bolja kontrola rada, uz adekvatan sistem nagrađivanja, odnosno kažnjavanja.

ministar ekonomije i regionalnog razvoja