Zemlja žetve i zemlja granica

Berlin – Sneg je ove godine zadao muke i novom rukovodstvu i zvezdama koje na crveni tepih treba da kroče u sandalama na štiklu i laganim haljinama, a sveopštu atmosferu podjednako umrtvljuju i činjenice da je do sada viđeno u glavnom takmičarskom programu osrednje i da će se samo dan po završetku 75. Berlinala održati nemački izbori pa publici i nije do veselja.

Prvi takmičari za „Zlatnog medveda” nagoveštavaju selektorski koncept tima nove berlinske čelnice Triše Tatl, a to je: porodica, porodični problemi i problemi individue, najčešće ispričano iz vizure deteta ili omladine, kao i pripadnika LGBT populacije. Traganje za sopstvenim identitetom u kontekstu ovog današnjeg sveta negde je i tema francuskog filma „Ari” rediteljke Leonor Serej, u kojem istoimeni glavni junak 27-godišnji nastavnik-pripravnik u obdaništu biva suočen sa činjenicom da je doskora lutao kroz sopstveni život i da ni drugima ne ide tako dobro kako je on to zamišljao. Ovaj mali i nekako tipično francusko (post)egzinstencijalistički film ima svojih povremenih draži, ali mu je prirodnije mesto u nekom džepnom bioskopu nego među glavnim takmičarima Berlinskog festivala.

Znatno bolje utiske ostavili su kineski film „Život na zemlji” Huo Menga i meksičko-američki „Snovi” starog znanca Mišela Franka. Mengov film u ritmu realističkog ruralnog života tokom 1991. u Kini pred sami žestoki ekonomski bum, priziva najlepše uspomene bezvremenih dela rediteljskih majstora Đang Jimoa i Čena Kajgea nastalih upravo tih devedesetih godina prošlog veka. Način na koji Huo Meng odslikava socioekonomsku transformaciju zemlje sa dubokim uticajem na živote porodica širom ove ogromne nacije i estetski i tematsko značenjski vredan je visokih ocena. Radikalno preoblikovanje seoskog načina života nameće odlaske roditelja na posao u gradove i ostavljanje dece na čuvanje i brigu široj porodici i komšijama iz kolhozke zajednice. Pred očima gledalaca Meng otvara intimnu i opsežnu sagu četiri generacije porodice čiji su životni ciklusi u vezi sa promenu godišnjih doba. Rođenja i smrti, venčanja i sahrane, sve se smenjuje među ovim otpornim i snalažljivim ljudima težačkih ruku koji se osim sa prirodom bore i sa teretom porodične odgovornosti u svetu koji se sve više modernizuje, ostavljajući po strani tradiciju i verovanja, pravila časti i dužnosti po kojima su živeli hiljadama godina. Mengov „Život na zemlji” obiluje maestralno snimljenim kadrovima i prirode i ljudi uz koje dva i po sata trajanja filma prolaze bez muke.

Iako „Snovi” nisu u grupi njegovih najboljih filmova, Mišel Franko je bez sumnje ostavio značajan pečat na takmičarski program 75. Berlinala. U najkraćem, pogodio je pravo u metu i bez okolišanja stigao do poente i tkiva u koje je duboko ukorenjen – u klasnu i nacionalnu politiku SAD. Pojačanu Trampovom (republikanskom) imigrantskom netolerancijom, pogotovo onom koja stiže s juga – iz Meksika. Frankov film i jeste o odnosu bogataških belih Amerikanaca i rasno i klasno uniženih južnih komšija iako su izdanci nekih od njih (pa i sam filmski autor čiji je dom u Meksiko Sitiju) vrhunski umetnici i znalci u svojim profesijama. U ovom slučaju meksički umetnik je mladi i talentovani baletski igrač Fernando koji sanja internacionalnu slavu u SAD, čije je često ilegalno prelaženje granice vezano i za strasnu telesnu vezu sa starijom Dženifer, bogatom društveno aktivnom filantropkinjom koja mu stalno uliva nadu u ostvarenje snova. Kakva greška! Dženifer je pravi primer dobro usmerenih porodično bogatih belkinja čije je mecenarstvo zadatak dat od oca (da se kćerka zanima nečim korisnim, a porodica oslobađa od poreza), koja živi u pažljivo uređenom svetu u kojem Fernando može da obitava samo kao njena strast i objekat njene posesivnosti i totalne kontrole. Fernandovo snalaženje i angažman u uglednoj baletskoj trupi San Franciska kosi se sa onim što je ona zamislila kao zaštitu njihove zajedničke budućnosti i života koji je izgradila za sebe. Sve dok je ona „gazda”, veza može da traje. Onog trenutka kada Fernando raširi krila, njena osveta je surova i strašna. I hladnokrvna.

 Mišel Franko gradi „Snove” linearno i jednostavno, ali ubitačno beskompromisno, snažno podržan od strane svojih glavnih glumaca, ujedno i koproducenata – Džesike Čestejn u ulozi Dženifer i Isaka Hernandeza, koji je i glumac i slavni meksički baletski igrač, česti gost Američkog baletskog teatra. Erotski „pas de deux” Čestejnove i Hernandeza posebna je poslastica za gledaoce i Franko je to maestralno režirao. Za sada se na kritičarskim listama 75. Berlinala Frankovi „Snovi” najbolje drže.

Premijera Žilnikovog „80 plus” u „Forumu”

Berlin – Naš filmski stvaralac i vrhunski dokumentarista Želimir Žilnik ponovo dokazuje da mu ni godine ni vreme ne mogu ništa. U okviru programa „Forum” u Berlinu je predstavio novi film „Restitucija, ili, San i java stare garde”, odnosno „80 plus”, kako glasi inostrani naziv ove dokumentarne fikcije sa vremešnom amaterskom glumačkom postavom.

Junak Žilnikovog filma je ostareli Stevan Arsin, dugogodišnji džez muzičar u inostranstvu koji iznenada dobija vest da srpska država ima nameru da mu restitucijom vrati porodičnu kuću eksproprisanu tokom Drugog svetskog rata. I eto Stevana (igra ga amater Milan Kovačević) ponovo u staroj domovini da se sretne sa porodicom i starim drugovima i novim problemima. Svi bi sada da se okoriste ovim mladalački naoštrenim, drskim i smešnim starcem, jer restitucija nije mala stvar i svi bi da vide ćar. I sam Žilnik je u Berlinu čio i veseo, ovo je mesto gde je još 1969. godine osvojio „Zlatnog medveda” za film „Rani radovi”, a i kasnije mu se sa novim delima vraćao...