Gluma je život u službi umetničke forme

75. BERLINALE

Berlin ‒ Američki glumac, književnik, pozorišni pisac i filmski reditelj Itan Hok ponovo je rame uz rame sa Ričardom Linklejterom u njegovom novom filmu „Plavi mesec” koji svetsku premijeru ima u takmičarskom programu 75. Berlinala.

 Hok je igrao u Linklejterovoj triologiji koju čine „Pre svitanja”, „Pre zalaska sunca” i „Pre ponoći”, sarađivao je kao koscenarista što mu je donelo i dve nominacije za Oskara za adaptirani scenario, uz ona još dva glumačka dostignuća u „Danima obuke” i „Odrastanju” i do sada su zajedno snimili devet filmova. U biografskom „Plavom mesecu” Hok je lik slavnog američkog tekstopisca Lorenca Harta (preminuo 1943), odigrao i za „Medveda” i za budućeg Oskara, predavši se u potpunosti ovoj dirljivoj meditaciji o prijateljstvu, umetnosti i ljubavi, uz suočavanje sa svetom koji je rat nepovratno promenio.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, do kojeg je došlo zahvaljujući hrvatskom „Continental Filmu”, zastupniku „Sonny Pictures Classics” i za teritoriju Srbije, Itan Hok govori o novoj ulozi i dugoj saradnji sa Linklejterom, kako je pandemija promenila pozorište, a nedavni štrajk u Holivudu ubrzao „cvetanje striminga”...

Kako je moguće zapamtiti i u dahu izgovoriti toliko mnogo teksta u prvom delu filma koji je poput monodrame, a da u isto vreme kontrolisano proizvedete toliko različitih emocija?

Kako svirate Šumana? Samo vežbate ceo život i naučite kako to da radite. Samo je pitanje vremena i stalnog rada. Znate, glumim ceo svoj život i imam procese uz pomoć kojih ću zapamtiti replike i učiniti ih svojima. I pokušati da ih učinim specifičnim i da razumem šta ih motiviše. I to je deo radosti izvođenja. To je, jednostavno, izuzetno dugotrajno. Nešto kao priprema za maraton. Samo moraš da treniraš za to.

Lorenc Hart je bio niskog rasta i vi se u njegovom liku i emotivno i fizički skraćujete i to je često srceparajuće?

Mislim da je bilo važno razumeti zašto je njegova ličnost tako velika. Bio je nizak, niko ga nije primetio, ignorisali su ga. I odbijao je da bude ignorisan. To je jedna scena u kojoj se život osobe promenio za 90 minuta. To je skoro život i smrt, ali u realnom vremenu. I gledaš kako se ljudsko biće lomi.

Je li ova priča o gospodskom srcu posrnulog stvaraoca relevantna za ovaj naš ludi period?

Lično, uvek smatram da prošlost neverovatno odražava sadašnjost i smatram da je zaista zanimljiva. Mislim da je bilo divno živeti u tom periodu i razumeti da je svet tada bio u plamenu. Mi mislimo da živimo u ludom periodu, i živimo, i to je zastrašujuće, ali svet su uvek vodila čudovišta. Pohlepni, egocentrični ljudi kao da gravitiraju ka pozicijama moći kroz istoriju čovečanstva, a ne mare za interese kolektiva. Uvek je tako bilo. Ljudi koje vidite u filmu, u baru na žurci posle premijere mjuzikla, tu su u trenutku kada je svet eksplodirao. Tako da je bilo loše te 1943. godine.

Hart je bio uronjen u alkohol, bio je samodestruktivan, sigurno da ste sreli mnogo takvih ljudi u Holivudu?

Alkoholizam je rasprostranjen širom sveta. Ne morate ići u Holivud da biste sreli alkoholičara. Svi mi kao zajednica trpimo zbog toga, a mnogim ljudima je to stvarno efikasan lek protiv bolova. Upoznao sam mnogo samodestruktivnih ljudi u svom životu, a svet je 1943. bio pun destrukcije. Rođen sam 1970. godine, period je drugačiji, ali ta zajednica koju vidite oko pozorišta mi je poznata. Tamo sam odrastao. Znam sve te ljude.

Imate dugu istoriju saradnje sa Linklejterom, prijateljstvo ili mnogo više od toga?

To je tridesetogodišnji razgovor. Kad sam ga sreo, počeli smo da razgovaramo i već je tri decenije prošlo, a mi samo nastavljamo da pričamo i to je prirodno za nas. Važno nam je da ne uzimamo jedni druge zdravo za gotovo i da imamo iste strasti i interesovanja. Naravno, naša saradnja podrazumeva i nove saradnike i to uvek menja našu stvaralačku dinamiku.

Prvi put smo se sreli ovde u Berlinu povodom filma „Pre svitanja”, a sada se pitam koje su to dobre, a koje loše stvari u starenju u ovih 30 godina?

Dobre stvari su što ako ostanete pažljivi, vaš posao može rasti. Naučio sam mnogo tokom godina. Te 1995. na Berlinskom festivalu mislim da nisam spavao četiri dana i zabavljao sam se više nego što se trenutno zabavljam, ali sam bio i duboko nesiguran i lud. Bilo je tako zabavno, ali nisam imao odgovornosti.

Danas smo svedoci i diskusija treba li strejt glumac da igra lik geja i obrnuto. Marite li za to?

To je veoma interesantan razgovor, a ja sam verovatno pogrešan glumac i osoba sa kojom ljudi mogu razgovarati o tome. Za mene je radost glume iskusiti kako je biti drugi čovek i zamišljati i proširiti svoje moći empatije i saosećanja, zamišljati kako je biti slep, zamisliti da bi bilo zabavno igrati ženu. Razumem sa političke tačke gledišta to o čemu se priča, kao i ono da ljudi više ne žele da gledaju Dastina Hofmana kao Indijanca i da to više nije zanimljivo. Ne želimo da vidimo kako Al Pačino igra slepu osobu. Ne želimo da Tom Henks igra mentalno poremećenu osobu. Znate, kao da se politički pejzaž promenio i ja to razumem. Kao glumac, ne želim da igram bilo koju ulogu koju oni žele da mi daju, tako da mislim da nisam prava osoba za razgovor.

Da li ste kao glumac istovremeno i umetnik ili tretirate glumu samo kao svoj posao?

Verujem da je gluma umetnost. Skoro da izgleda kao da zvuči pretenciozno, ali deluje kao poziv. To je život kada je ispravno. To je život u službi. Znate da ste u službi ove umetničke forme za koju verujete da ima kolektiv. Ne ja kao pojedinac, već cela igra, film, pisanje o filmu, pričanje ima isceljujuću moć i ja verujem u to. Mislim da umetnost predstavlja naše kolektivno mentalno zdravlje. Divno je biti u okruženju gde ljudi mogu slobodno da razgovaraju o idejama, a mi delimo priče i vidimo da se naše saosećanje, naša empatija, naša vizija širi i naše mentalno zdravlje se povećava.

Ponekad su umetnici veoma tužni ljudi?

Nisam tužan. Volim biti živ. I zahvalan sam na tome.

Niste samo glumac, već i pisac dugo vremena i to vam je sa Linklejterom zajedničko?

Volim da čitam njegove tekstove. To je kao hiljadu pesama i zapanjujuće su lepe. Njegova razigranost sa jezikom, lakoća sa idejama. Uvek i sam pišem i volim kada izađe na svetlost dana.

Šta za vas ovih dana znači pozorišna scena i kako se vaš odnos prema njoj menjao tokom vaše karijere?

Veoma mi je tužno što sam nedavno shvatio da nisam radio predstavu od pandemije. Ceo njujorški teatar se promenio u pandemiji i nije se baš oporavio. A ni ja se nisam oporavio. Nisam već dugo radio predstavu. Tih par godina u kojima nije bilo predstava promenilo je okruženje, a mnoge pozorišne trupe se zaista bore. Mnogo mi nedostaje taj deo mog života.

Neke vaše kolege napuštaju SAD posle izbora?

Uvek se divimo ljudima kao što je Bertolt Breht, koji je shvatio šta se dešava i izašao. Znate, istorija se dobro odražava na to. Ali ja nisam tip za odlazak. Ja sam tip koji ne odustaje, ne bih se osećao dobro zbog toga.

Mnoge stvari se danas menjaju, atmosfera na festivalima i oko filmova je drugačija, sada nam niste toliko pristupačni, čini se još manje nego pre štrajka koji ste nedavno imali? Da li je sve to uticalo na vas?

Kombinacija štrajka koji je došao tako brzo nakon pandemije bila je užasna za industriju i to je dalo turbo podsticaj strimingu, promenilo kulturu na značajne načine na koje još uvek reagujemo. Imam osećaj da stvari nastavljaju da idu i ponovo se vraćaju i odlaze. Kada sam počeo da radim sa Sidnijem Lumetom na kraju njegovog života bilo je fascinantno razgovarati sa nekim ko je radio 50 godina, započeo na televiziji uživo, a onda je televizija izašla iz mode. Na kraju njegovog života, televizija se vraćala u modu. On je rekao: „Jedina stvar koja je stalna je promena.” I postoje načini na koje je industrija uzbudljivija nego što je ikada bila, ali i načini na koje je duboko depresivna. Zahvalan sam što sam uspeo da budem ovde upravo sada sa filmom koji je u velikoj meri u kontinuitetu rada kome smo Ričard i ja oduvek bili posvećeni. To je ono što živi u određenom duhu i veoma sam ponosan što sam njegov deo.