Kad većnici pumpaju

U četvrtak 20. februara 2025. konačno je zasedalo Nastavno-naučno veće Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prvi put posle početka blokada 2. decembra ono se sastalo u Amfiteatru „Georgije Ostrogorski” u zgradi fakulteta. Fakultet i univerzitet zatvoreni su tokom više od 80 dana, procenjuje se najdugotrajnije od nacističkog ukidanja Univerziteta u Beogradu. Zahtevi blokadera prihvaćeni su početkom decembra na plenumima fakulteta. Plenumi nisu predviđeni našim zakonima. Za razliku od protesta iz devedesetih godina prošlog veka suština blokada je u potpunom zatvaranju fakulteta. Pet stotina svakako odličnih studenata sa srpskih univerziteta ove godine nije bilo u prilici da konkuriše za postdiplomske studije u inostranstvu, pošto im nismo pružili mogućnost da formalno završe sedmi semestar studiranja. Stotine stranih studenata na našim fakultetima (među njima i dve moje studentkinje) suočavaju se sa problemima na domicilnim fakultetima i sa evropskim fondacijama koje su ih stipendirale, pošto je za naše „evropske partnere” – izvan stranih vlada, obaveštajnih službi i kancelarije Tonina Picule – koncept blokada neprihvatljiv. Ipak, Nastavno-naučno veće Filozofskog fakulteta do sada nije zasedalo.

Legitimitet podrške profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu bio je tokom svih ovih mesec gotovo neprozirno maglovit. Dekanski kolegijum smesta je podržao blokadere, pristao je da ih podržava bespogovorno i sarađuje sa njihovom radnom grupom. Ponašanje dekana prof. dr Danijela Sinanija i upravnika Odeljenja za istoriju prof. dr Vlade Stankovića daje povoda verovanju da su učestvovali u organizaciji uspostava blokada i da su sa blokaderima dogovorili njihov upad na nastavu 2. decembra. U početku, podrška blokaderima – dakle zaustavljanju nastave i formulisanju zahteva blokade pre sazivanja u zakonima nepostojećih plenuma – zasnivala se na „razumevanju”, „podršci” načelima i tvrdnji da studenti koji ne uzmu učešće u blokadi neće biti oštećeni, da će biti omogućeno ispunjavanje predispitnih obaveza i čak održavanje ispita. Deset odeljenja Filozofskog fakulteta je onda, uglavnom na onlajn sednicama, podržalo ovaj stav. Neka među njima su odmah, a neka kasnije prihvatila jedan odlučniji stav dekanskog kolegijuma da podržavaju blokade potpuno i bezuslovno. Nastavno-naučno veće zakazano za 20. decembar 2024. održano je takođe „na daljinu” i ono je podržalo odluke veća. Dakle, dekan i prodekani su nešto odlučili. Veća su na daljinu to podržala. Dekanski kolegijum je dozvolio prijavljivanje ispita za januarski ispitni rok, ali prijavu ispita nikada nisu zaključili – tako da ne znamo koliko se studenta prijavilo! Prošli su generalni štrajk, proslava Svetog Save uz pečeno prase i paljevinu Jova Bakića na Auto-komandi, blokaderi su osvojili Novi Sad i Kragujevac, blokirali mostove, „sreli se na Sretenje” da odbrane sve naše ustave posredstvom blokada i plenuma, sada se spremaju da pođu na Niš i poprave naš devetomartovski poraz iz 1991. u stonome gradu Biogradu (ne citiram Filipa Višnjića, već Vuka Draškovića)... A mi, profesori (docenti i saradnici) Filozofskog fakulteta, sastali smo se samo jednom, upravo 20. februara.

Na dnevnom redu dve sednice bilo je više desetina tačaka. „Informacija o toku studentskog protesta” bila je pretposlednja, 25. tačka jedne od njih. Predložio sam da dnevni red bude izmenjen i da umesto 25. tačka o blokadama bude prva, kao i da njen naslov glasi „Stav veća o blokadama i naša dalja politika prema studentskom pokretu”. Dekan nije ulazio u polemiku, stavio je predlog na glasanje. Nas sedmoro sa Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku glasalo je da razgovaramo o trenutno najvažnijoj temi fakulteta, univerziteta i države. Sto sedamdeset i četvoro članova veća glasalo je protiv predloga izmene, a za predloženi dnevni red.

Kada je posle niza sasvim formalnih glasanja došla na red „informacija”, dekan je pozvao blokadere da nam se pruže. Oni su se podgurkivali, zažamorili i nekako izabrali govornika. Za govornicom se našao jedan student istorije, razume se da se nije predstavio, pod tremom i crven u licu zahvalio se na podršci, podsetio na uzvišene ideale borbe, zamolio za izvinjenje prisutne i one koji to nisu ako su negde pogrešili, garantovao nam je bezbednost, a onda uz frenetični aplauz većnika otišao nazad u bazu. Uzeo sam reč i zamolio okupljene da još jednom razmisle o tome da li da razgovaramo o našem držanju i budućoj politici, jer ćemo u suprotnom umesto objekta u događajima biti samo instrument. Ova misao naišla je na gnevni žamor, ali ne više od toga.

„Informaciju” je malo upotpunio dekan. Tvrdio je da bezrezervno podržavamo studente, da se on ne meša u njihov rad. Reče da učestvuje u pregovorima koje vodi rektorski kolegijum. Tražio je da o par pojedinosti koje nam je uzgred rekao ne izveštavamo javnost. Na kraju je dodao i da nastavljamo sa blokadom, pa uzviknuo i: „Pumpaj, pumpaj!” Dekan se osmehivao, a žamornici i ćutolozi iz veća su frenetično zapljeskali.

Ne želim da pravim poređenja sa raznim zloupotrebama našeg parlamentarizma. To ni režim ni opozicija ne zaslužuju. Istraživači su odavno dokazali da totalitarizam konačno podržava velika većina naroda koja je možda prethodno silom i terorom naterana da živi u takvom poretku. Srpski profesori i deo naše elite i srednje klase bez sile su i sami prihvatili da o najvažnijim pitanjima odlučuju posredno, bez rasprave, nedemokratski i totalitarno... Uz parolu „Pumpaj, pumpaj!”

Da li je to snaga? Da li se tako brane demokratske vrednosti, pravna država i ustavnost?

Da li će posle svega makar neke među njima biti stid?

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu