Monitoring skladišta traje 300 godina

Nekoliko prizemnih zgrada raštrkanih na poljanama prekrivenim injem izranja pred grupom srpskih novinara koji su došli u posetu Centru za odlaganje radioaktivnog otpada u Obu na istoku Francuske. Dočekuju nas nasmejani domaćini i uz kafu i sokove pokušavaju da otklone i najmanju sumnju da baš na ovom mestu, jedinom na kojem se trajno čuva nuklearni otpad pristigao iz cele države, možda ipak ima opasne radioaktivnosti.

Posle obavezne kontrole pasoša predstavnici devet srpskih redakcija i organizatori putovanja u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU” kreću na teren opremljeni zaštitnom obućom, šlemovima i fluorescentnim prslucima, s karticama uz pomoć kojih se otvaraju kontrolne kapije. Dobijamo i dva dozimetra, kako bismo u svakom trenutku mogli da pratimo da li je nivo radioaktivnosti povećan.

Stižemo do prostora na kojem su u redovima poređani ogromni betonski blokovi. S druge strane, petnaestak metara dalje, uzdižu se nova skladišta u kojima još nema opasnog materijala.

„Postoji više ’barijera’, odnosno segmenata kontrole skladištenja opasnih materija. Radioaktivni otpad, isključivo u čvrstom stanju, kod nas stiže već ’zapakovan’, a zatim se stavlja u metalnu burad. Ona se pune s 20 odsto otpada, a onda se do vrha zalivaju cementom. Do nas dolazi oko 60 odsto štetnog materijala iz nuklearki, 27 procenata potiče od istraživanja, dok ostatak čini otpad iz oblasti odbrane, medicine i industrije”, objašnjava Tjeri Pošo iz ovog centra, zadužen za odnose sa javnošću.

Postrojenje koje zauzima prostor površine 95 hektara ima kapacitet od milion kubnih metara i u protekle 33 godine ispunjeno je 40 odsto. Metalna burad s radioaktivnim otpadom uz pomoć posebnih mašina skladište se u betonske blokove visoke osam metara, čiji su zidovi debeli 40 santimetara. U ovim skladištima postoje i dva otvora – jedan veći, sa strane, kroz koji se proverava da li se opasni materijal dobro skladišti i koji se na kraju zapečati, i drugi, u dnu betonskog bloka, koji je povezan sa spletom podzemnih cevi.

Dolazimo do betonskog skladišta, ispred čijeg zida se nalazi kamion. Iznad prikolice je velika „mehanička ruka”. Njom se metalna burad podižu, a zatim prebacuju iza debelog sloja betona u trajno odlagalište. Proveravamo dozimetre – na njima i dalje stoje četiri nule.

„Svaki zaposleni ima obavezu da nosi dozimetar, jer je i to vrsta kontrole. Kad se prostor popuni buradima, betonsko skladište se zatvara malterom. S obzirom na to da je reč o trajnom otpadu, plan je da se monitoring nad njim obavlja 300 godina”, ističe Pošo.

U postrojenju u Obu trajno se skladišti otpad niskog i srednjeg nivoa radioaktivnosti, čiji je životni vek kratak – do 31 godine, kaže Selma Tolba, načelnica odeljenja za komunikaciju sa javnošću ovog centra.

„Plan za izradu centra napravljen je 1982. godine, a za njegovu realizaciju bila je potrebna čitava decenija. U početku je stanovništvo bilo nepoverljivo, ali stalnom edukacijom i čestim posetama uspeli smo da im pokažemo da je sve dobro kontrolisano i bezbedno. Godišnje oko 4.000 posetilaca prođe u organizovanim turama kroz postrojenje otpada, najviše mladih, srednjoškolaca i studenata, a ovde se organizuje i praksa”, napominje Tolba, dodajući da na dva područja centra radi 270 zaposlenih.

O posetama mladih svedoče i brojni crteži na zidovima još neupotrebljenih betonskih blokova. Dolazimo do velikih metalnih vrata iza kojih stepenice vode u podzemne hodnike. Nekoliko metara ispod zemlje u uskim prolazima nalaze se duge cevi i kontrolni punktovi u kojima se ispituju voda i uzorci tla ispod svakog od kamenih blokova postrojenja, kako bi se proverio nivo radioaktivnosti. Po rečima Selme Tolbe, za 33 godine rada ovde nije zabeležen nijedan incident.

Postrojenje za trajno odlaganje radioaktivnog otpada otvoreno je 1992, a procenjuje se da će biti ispunjeno do 2062. godine. Naši domaćini objašnjavaju da je u mestu Manš na severozapadu Francuske od 1969. do 1994. godine radilo postrojenje za odlaganje otpada čiji je kapacitet od 526.000 kubnih metara popunjen i ono je zatim zatvoreno i zaliveno glinom.

„Kod nas je sve transparentno, a podvrgnuti smo stalnoj kontroli Nacionalne agencije za upravljanje radioaktivnim otpadom, kao i drugih državnih institucija”, kaže Tolba.

Završavamo obilazak i vraćamo se u prostorije za odlaganje upotrebljene opreme. Još jedan pogled na dozimetre potvrđuje da radioaktivnosti nema.

Plan za podzemno postrojenje

Na oko sat vremena udaljenosti od Oba nadležni u pomenutom centru prave novo postrojenje na dubini od 500 metara ispod površine za trajno odlaganje radioaktivnog otpada visokog stepena radioaktivnosti, koji najviše potiče iz nuklearnih postrojenja. Za sada je izgrađena laboratorija, a 2028. godine trebalo bi da od državnih institucija dobiju ovlašćenje za rad samog postrojenja.

Predviđeni kapacitet ovog podzemnog otpada je 83.000 kubnih metara, a planirano je da se dovozi vozovima iz cele zemlje. Prema dosadašnjim procenama prvi kontejneri ispunjeni radioaktivnim otpadom ovde bi mogli da stignu početkom pete decenije ovog veka. Plan je da ceo postupak skladištenja ovog otpada bude automatizovan. Otpad visoke radioaktivnosti u Francuskoj se trenutno čuva u posebnim bazenima, jer mora konstantno da se hladi. Antrfile

Ukupno 57 reaktora

U Francuskoj radi 18 nuklearki u različitim krajevima zemlje, a u njima postoji ukupno 57 reaktora. Tehnologija u nuklearnoj oblasti sve više se usavršava, a nacionalna strategija za smanjenje emitovanja štetnih gasova podrazumeva i drugačiju viziju energetskog sistema. Da bi se predviđeni planovi realizovali potrebno je pre svega obezbediti stručne kadrove – prema određenim planovima u narednoj dekadi u nuklearnoj oblasti treba angažovati čak 100.000 ljudi, od kojih je predviđeno da 33 odsto čine inženjeri.