Miša šiša, Brankica češlja

Oni koji obožavaju Aleksandra Vučića očekivali su da će glava Brankice Stanković ipak klonuti na njegovo rame. Ili makar na njen deo stola. Oni koji ne mogu da smisle Vučića ne bi joj oprostili ni da ga je jurila motornom testerom po studiju. Kako glavna urednica TV Insajder to, naravno, nije učinila, uzavrela opoziciona javnost sada traži njenu glavu. Teško je da bi ohladili svoja čela i da je Vučića polila vodom. Kako se čak ni toga nije setila, možda će morati da pliva po dubokoj vodi. Naročito ako se u blizini bude muvao instruktor plivanja, u slobodno vreme profesor Filozofskog fakulteta Jovo Bakić.

Naravno da Brankica nije od onih koji služe kao stenografi Vučićeve političke propagande, niti se tako ponašala vodeći intervju. Ali sama najava da će predsednik Srbije sesti preko puta nje, već je bila dovoljna da je stave na optuženičku klupu. Ko su tužioci? Mahom politički aktivisti na društvenim mrežama ili zgubidani koji su izdali nalog za njen progon iz takozvanog javnog života.

Podrazumeva se da su i provladini tabloidi naduvavali atmosferu, najavljujući intervju kao Vučićevu odsudnu bitku, kao da odlazi na Šotrin „Boj na Kosovo”.

Za to se Vučić poprilično potrudio i lično, objavljujući na svom instagram nalogu završne pripreme pred ulazak u studio. Šišao ga je njegov brica Milenko Miša Janković, dizajniran kao šef telohranitelja Redžepa Tajipa Erdogana, s upadljivim brkovima, što se saznalo kasnije, ogromnim pregalaštvom istraživačkih novinara. Ko se to mota s britvom tako blizu predsednikovog vrata? Saznalo se da se frizer Miša takmičio u konkurenciji za naj-brkove Srbije. Nije poznato da li je pobedio. Ali, dobio je fantastičnu reklamu, isto ono što je Vučić želeo i dobio kada je izašao iz studija, u kojem ga je skoro dva i po sata „češljala” Brankica Stanković.

Ovde se treba vratiti u Vučićevu ranu mladost, kada je zakucao na vrata lidera radikala Vojislava Šešelja. Voja je odmah poslao mlađanog Vučića na nekakav televizijski duel, gde se Vučić odlično pokazao. Pa na još jedan. Ta retorička veština ga je popela veoma blizu Šešelja. Vojvoda je uvek shvatao značaj televizijskih nastupa, mada nimalo ne liči na Džona Kenedija. Nije li, uostalom, Kenedi postao predsednik Amerike tako što je pobedio u TV debati Ričarda Niksona, jer je stari as Nikson potcenio značaj televizije kao novog medija, pa je na duel došao mrtav umoran, posle neke terenske kampanje. Kenedi se, međutim, čitav vikend pripremao i sunčao, birajući savršeno skrojeno odelo koje će istaći njegovo lepuškasto lice. Dakle, ni najmanju sitnicu nije prepustio slučaju. Oni koji su slušali radio prenos, u anketama su glasali za Niksona. Oni koji su ih gledali, manje su slušali. Nikson je došao u izgužvanom odelu. I zaboravio je da se obrije. Kenedijev štab je znao da je Nikson povredio nogu, pa je insistirao da debata bude stojeća. I, šta se dogodilo? Nikson je izgledao nesigurno i nervozno, noga ga je bolela i počeo je da se znoji, pa se njegov nastup pretvorio u katastrofu.

Sve tajne televizijskih debata Vučić je davno savladao. Verovatno je i uživao u kampanji uoči intervjua. Kako kenselovanju Brankice na mrežama i optužbama da mu se prodala, čime je i iz nehata uknjižio politički bod u gostima, tako i loženju vatre u tabloidima, gde je verovatno i sam prinosio drva, jer je svestan da se studentske blokade i marševi uzduž Srbije nikako ne zaustavljaju. Tako je i sam stvarao opšti utisak da odlazi na njemu nenaklonjenu teritoriju, naoružan samo papirima o rastu BDP-a, kilometrima auto-puteva koje je izgradio, uz ostale toponime i brojke koje inače zna napamet. Ali gomila papira i dokumenata koje uvek stavlja na sto, odaje utisak dobro pripremljenog gosta koji ništa ne prepušta slučaju. To je, inače, stari štos u televizijskim intervjuima ili debatama. Onaj preko puta nikada ne zna šta će pokazati. Iako ti papiri mogu biti prazni.

I, šta se dogodilo? Njegova uobičajena predstava, mešavina smirenosti i napetosti bila je isporučena, kao i svakog puta kad se suočava s novinarima koji ne izbegavaju da mu postave teška pitanja. Vučićev majstorski balans između naizgled prijateljskog odnosa i stava punog borbene gotovosti, stvorio je utisak da potpuno ovladava situacijom i da se poigrava sa svakim pitanjem. Čak i sa onim – ko je rušio u Savamali. Vučić je cinično odgovorio da bi to učinio on lično, ali preko dana, vozeći sa naročitim zadovoljstvom buldožer. Ma kako se činilo da se u buldožeru vozika na klizavom terenu, u Vučićevim odgovorima ništa nije slučajno. Svaka reč, svaki ton, kao taktika kojoj bi se divio i neki iskusniji politički manipulator, ako ga uopšte ima, bila je na svom mestu. Brankica na početku nije posustajala. Umesto da mu se prepusti, ona je nalazila tačne rupe u njegovim odgovorima i vraćala ga na ono što je pokušao da izbegne, ali je, kako je vreme odmicalo, Vučić potpuno preuzeo šou, trudeći se da obavi dve stvari zbog kojih je došao. Da uveri svoje pristalice kako suvereno vlada i na takozvanoj neprijateljskoj teritoriji, uz poruku političkim protivnicima da su ga još jednom potcenili i prerano otpisali.

Vučić se, jednostavno, pred kamerama ponaša kao da je u loži Crvene zvezde i po pravilu traži nastupe uživo, jer je svestan da retko ko može izdržati takav pritisak tokom čitavog trajanja intervjua ili debate. Nije čudno što on s jedne strane često traži da se intervju skrati, ali time samo želi da iziritira intervjuera kako bi dotični upao u zamku i produžio ga, jer Vučić zna da svaka politička igra, pa makar i intervju, traje 90 minuta, uz poželjne produžetke. Tako lomi protivnika i tera ga da se preda. Poput Brankice. Poslednjih pola sata kao da je digla ruke od svega i prepustila se sudbini i karikaturi Dušana Petričića.

Zato je pravo pitanje zbog čega tokom svoje dvanaestogodišnje vladavine Aleksandar Vučić nije izašao ni na jedan televizijski duel sa nekim od političkih protivnika. Pretpostavljam, da bi sačuvao status nedodirljivosti ili takozvanog ekskluziviteta. Verovatno bi mu jedini dostojan protivnik bio Nenad Čanak, koji je u davna vremena slomio i do tada neprikosnovenog Šešelja, kao lala na atomski pogon. Naročito kada oseti magiju televizijskih kamera.

Otuda paradoksalna situacija sa eskalacijom studentskih protesta. Klinci ne gledaju televiziju. To je jedan od razloga njihovog uspeha. Zbog toga je Vučić sve češće na društvenim mrežama. Kao vrhunski pragmatičar i majstor impresija, on zna da mora da povrati sliku lidera koji kontroliše političke procese u zemlji. Taj aplauz je, zapravo, najvažniji. Zato je istovremeno u Malom Crniću ili Drmnu u stvarnom svetu, dok osvaja onaj virtuelni. Makar morao da bira između koka-kole i kokte ili junački trpi dok ga šiša brkati brica.