Preti li Ukrajini nova „obojena revolucija"

Slobodan Samardžija

Ukrajina bi uskoro mogla da postane poprište velikih unutrašnjih političkih obračuna, najavljuju poznavaoci tamošnjih prilika. Već i sama činjenica da aktuelnog (nelegitimnog) predsednika Volodimira Zelenskog više ne priznaju ni u inostranstvu, ni u njegovoj zemlji, otvara prostor za obnovu međustranačke borbe zaboravljene još davne 2019, kada je pomenuti došao na vlast. Da li to znači da bivšoj sovjetskoj republici sleduje neka nova „obojena revolucija”, slična onima iz 2004. i 2014?

Predsednici Rusije i SAD, Vladimir Putin i Donald Tramp, su saglasni sa tim da Ukrajina neće više moći da funkcioniše uz tutorstvo EU, koja je i sama u fazi samoispitivanja. Svesni su i da pravu funkcionalnost društva u oporavak može da obezbedi jedino jaka vlada, podržana od strane većinskog stanovništva, ali i od svetskih moćnika. Aktuelnoj briselskoj birokratiji tu, jednostavno, nema mesta.

Evropljani su, očekivano, uvređeni. Do te mere da veruju da bi sa novih šest do 10 milijardi evra pomoći Zelenskom mogli da zaustave ono što je neminovno. Tim povodom u Parizu je održan hitan sastanak na kojem su se razmenjivali mišljenja i ideje kako doskočiti dvema velikim silama i ipak se dokopati svega onoga zbog čega je rat i počeo. Naravno, u igru su se, kao gosti i komšije uključili Britanci koji su sa ukrajinskim vođom za svaki slučaj već sklopili „sporazum o stogodišnjoj saradnji”, mada u isti malo ko danas veruje.

Ono što izaziva zebnju u celoj priči je to što su se Britanci, do sada, pokazali kao najspretniji politički mešetari na kontinentu, pošto su njihove tajne službe bile direktno umešane u sve prevrate na kontinentu još od vremena pada Berlinskog zida. A današnja Ukrajina idealan je prostor upravo za takvo delovanje. Njihovo prisustvo u francuskoj prestonici bilo je nenadoknadivo. Evropljani su živnuli.

Zelenski svakako neće još dugo voditi Ukrajinu. Amerikanci i Rusi su jasno stavili do znanja da novi predsednički izbori moraju da uslede pre kraja 2025. U svakom slučaju onoga trenutka kada oružje zaćuti. Ali ko bi ga zamenio – za sada se ne izjašnjavaju. To ostavlja nemali prostor za produžetak neizvesnosti u vezi sa budućnošću zemlje, pa i već pomenute nekontrolisane promene.

A konkurenti se već javljaju. Petro Porošenko, koji je predsednički mandat služio od 2014. do 2019. tvrdi da će izbori biti održani 26. oktobra i da je glasački materijal već uveliko u procesu štampanja. Inače, tzv. kralj čokolade već neko vreme je pod sankcijama koje mu je uveo Zelenski, optužujući ga za pranje novca namenjenog ukrajinskim oružanim snagama, a koji potom prebacuje u predizborne fondove svoje stranke.

Svoju priliku da stane na čelo države očekuje i Valerij Zalužni, bivši vrhovni komandant ukrajinskih oružanih snaga, a sadašnji ambasador u Velikoj Britaniji. Po zvaničnim procenama, njegova popularnost od 27 odsto u velikoj meri premašuje onu kojom može da se podiči Zelenski, a koja iznosi 17 procenata, mada Donald Tramp ovom drugom ne daje više od četiri indeksna poena. Treba istaći i da Zalužni, i pored neuspeha na frontu, nikada nije izgubio ugled koji je imao među zemljacima.

Upravo to ga i stavlja u najuži krug kandidata za novog predsednika. Posebno stoga što na mesto prvog ukrajinskog diplomate u Ujedinjenom Kraljevstvu nije otišao slučajno. Mnoge analize kazuju da je on, u stvari, glavni adut na kojeg igraju Britanci u svojim nastojanjima da preuzmu vodeću ulogu u obnovi onog dela Ukrajine koji ne bude potpao pod jurisdikciju Rusije. Nezvanično, pripremili su mu ljude (nekoliko hiljada pozicija) i za vladin kabinet, i za ključna mesta po ministarstvima. Uostalom i nedavno potpisani sporazum o stogodišnjoj saradnji Kijeva i Londona jasno ukazuje na zainteresovanost ostrvske zemlje za svoju ulogu u budućoj Evropi.

Eventualnim pokušajem da se reši protivnika na neki „nepolitički” način (zaverom, pučem, likvidacijom, diskreditacijom) Zelenski ne samo da ne bi preokrenuo svoju sudbinu, već bi na sebe navukao još veći gnev aktuelnih vladara sveta, pre svih Trampa i Putina. Pomenuta dvojica su preko svojih predstavnika u Rijadu jasno stavili do znanja da na dotičnog više ne računaju. Ni u kojoj varijanti.

Da li će se Ukrajina vratiti normalnom političkom životu nakon neminovnih predsedničkih izbora, ostaje da se vidi. Oči svih uprte su u Kijev u kome se trenutno ne zna ko je gazda i ko koga sluša. To, kao što rekosmo, otvara prostor za razna mešetarenja, kako od strane lokalnih političkih igrača, tako i iz inostranstva. U predstojećem prekomponovanju Evrope uloga Ukrajine biće ključna. To je možda i razlog zbog kojeg se niko, za sada, ne zaleće i ne iznosi jasno svoje zahteve i očekivanja. Naravno osim ruskih snaga na frontu.