Dobro znam kako je nemati

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je pop pevač Bojan Marović, koji je stekao popularnost jako mlad nakon pobede na muzičkom festivalu „Sunčane skale”. Publiku je osvojio pesmama „Više te nema”, „Tebi je lako”, „Krio sam”… Smatra da ako si srećan u ljubavi, treba da uživaš u tome i da ne pokazuješ to „na sva zvona” da ljudi to ne bi pokvarili, a kada imaš uspeh – ne smeš da se gordiš. Njegov moto je „Ako je srce prazno, šta ti vredi glava”, a životni stav da te život udara tamo gde si najtanji…

– Čovek je poprilično nezahvalna rabota. Kada imaš nešto, onda hoćeš još više. Ja mislim da je to prirodno, ali mnogo toga sam video kao dete i onda sad u ovim godinama jedino što mi treba je mir. I taj mir nema cenu. Ne volim nikada u životu da čačkam đavola. Svi smo svesni da je estrada jedan kretenski posao sa još većim kretenima koji se bave time. Zato kažem roditeljima uvek kada vam dete poželi da bude pevač ili pevačica, dobro ga izudarajte. Nemojte da ga štedite uopšte, zato što biti muzičar jedno, a biti estradna protuva je potpuno nešto drugo – naglasio je Bojan Marović.

On je objasnio i da se u vreme najveće popularnosti snalazio kako će da preživi, jer nije imao novca.

- Zato je moj stav ovakav kakav jeste. Ja dobro znam kako je nemati. I kad imam, uvek kažem sebi da ne daj bože da se uzvisim niti ponizim pred ljudima. Problem je da staneš, da se zaustaviš, jer ako to ne uradiš, onaj đavo dođe po svoje. Lopov nikad nije opljačkao praznu kuću, đavo nikad ne dira praznog čoveka. To je za njega završen posao. Uvek dira čoveka koji je duhovan, koji ima nešto da da više... – pojasnio je Marović.

Najteže mu je bilo kada mu je otac preminuo, a majka je za njega, kaže, heroj.

- Ostala je sama sa 32 godine na takav način, sa dva mala muškarca u kući i nijednog trenutka nije spustila glavu, nego je ustala, zavrnula je rukave i u toj crnini išla i radila. Nama dvojici nikad ništa nije falilo. Oškolovani smo i mislim da smo ispali dobri ljudi na kraju. Nikada nije stala. Čak i u tim trenutcima kada se sve srušilo, ona je bila ta koja je, što bi se reklo onako metaforički, očistila svaku ciglu i izbrajala ono zdrave. Ona je moj oslonac, ona je nešto vrlo posebno u mom životu zato što mi nikada nije dala da stanem. Mislim da kada izgubite roditelja, ne možete se nikada oporaviti. To se samo premesti iz jednog dela glave u neki tamo drugi folder. I kad god zavirite u taj folder, bol je ista. Ali mi moramo da živimo i moramo da prenosimo to što su nam ostavili. Ja sam izabrao svoje parče neba i mislim da bi moj stari bio jako ponosan na mene. Jer sam izabrao da idem nekim težim putem, da verujem u čuda, a u čuda možeš da veruješ samo ako si svestan okoline i sadašnjosti – dodao je Marović.

Za Bojana Marovića postoji jedna užasna rečenica koja se često izgovara: „Pusti sine ja ću”.

-Ta rečenica je ubila više testosterona kod muškaraca nego bilo šta drugo. Zato je mnogo omladine sa hendikepom. Kad sam bio klinac, moji roditelji su imali novca. Nisam morao da radim. Ali, znalo se da moram tokom leta nešto da radim, neki sezonski posao. Tu je bilo i dosta druženja. A to se danas izgubilo. Stvarao si svoje detinjstvo, pravio si svoje detinjstvo – dodaje naš sagovornik.

On ističe da uvek bira svoj put, čak iako je pogrešan – ali je njegov.

-Sa ovih leđa se koža skidala milion puta, ali sam uvek nalazio bolji broj da stanem, da mi bude lakše, jer ja sam sa 18 godina došao u jedan veliki grad, Beograd, o kojem nisam znao ništa. A prva stvar koju sam shvatio i naučio jeste da moram da poštujem ovaj grad, da poštujem ove ljude koji su mnogo pre mene došli. I krucijalna stvar je da sam naučio - da ne budem nikada ono što nisam – dodao je naš sagovornk.

Često citira rečenicu: „Ako ti srce prazno - šta ti vredi glava”.

-Hiljadu puta su mi ljudi govorili da snimam nešto zato što je „in”. A ja ne mogu da stojim iza toga, to nisam ja. Ako je meni srce prazno za to, šta mi vredi glava… Izađem onda na binu i izgledam kao leš. Neke pesme koje sam snimio, nikada ih nisam u životu zapevao. Ne mogu da nosim tuđe cipele, to je sigurno. A da bi mogao da sudiš meni, prvo moraš da vidiš kakve su moje. Ne da ih nosiš, samo da ih vidiš kakve su. I to je to. Hiljadu puta sam se osećao onako polovan. Kao da pola čoveka hoda ulicom, ali to je normalno. Ako osetiš da si takav, to znači da si spoznao problem. Onda radi na tome da se upotpuniš i da ideš dalje. I ništa nije sramota. Ako treba - pusti suzu. Ako treba, i zapevaj i zaigraj. Samo nemoj da budeš onaj koji ćuti… Hiljadu puta sam baš ovom ulicom pored „Politike” prošao, zimi, hladno je bilo, sa kapom na glavi, a oči pune suza. Jer znao sam da zaslužujem više, znao sam da zaslužujem bolje. A gledao sam neke tatine sinove koji su dolazili kolima na akademiju, koji su bili „bitni”… Sećam se da sam rekao sebi: „Dobro je Bojane, doći će sve ono tvoje”… Sve to što sam prošao i sve to što sam video, to nisu užasne stvari, to su vaspitne stvari. Jer čovek nikada ne nauči iz dobrih stvari. Čovek se u dobrim stvarima opušta, super mu je. Ali iz loših stvari uvek nauči. Iz tragedija nauči. I uvek  ponavljam da se samo budala ne menja – kaže Marović.

On pojašnjava da sitnice čine život i da voli da uživa u jednostavnim stvarima, kao što je sedenje pored mora, uz komad hleba, sira i paradajza. -Jedna moja bivša devojka mi je rekla da nikad neću biti zvezda zbog tih stvari. Ona je smatrala da treba da jedem neke brancine… Mene ćeš više fascinirati nekom sitnicom, recimo knjigom nego nekim skupim stvarima – kaže Marović.

Otac ga je, kaže, naučio važnim stvarima, pre svega da nikada ne treba da spušta gard.

-On je bio bokser, Fred Aster u ringu. Toliko se lako kretao i govorio mi je da su svi „slabi” na bradu. Kad udariš u bradu - svakome je staklena. Tako je i sa problemima. Kad znaš, nađeš kuda da prođeš. Hrabrost nikad nije bila neisplativa. Zato što je hrabar čovek mudar čovek. To je jako važno, jedno uz drugo ide. Ne spušta se gard zato što tu nema opuštanja do kraja života. I opušten si, ali na oprezu svakog dana. Uvek na straži čuvaš svoje snove. Ako ih ti ne štitiš, ko će da ih štiti? Svako od nas ima pravo da sanja, da zamišlja. To nije sramota. Zar je sramota biti srećan? Zar je sramota biti nasmejan? Važno je da nekoga pitate kako je i da mu kažete da će biti sve u redu. Jer uvek bude na kraju. Na kraju svi plaćamo svoje postupke. Samo to ne vidimo jer smo dovoljno škrti – navodi Marović.

Naš sagovornik je svojevremeno imao problem sa kosom, odnosno naglo mu je opala kosa preko noći.

- Probudio sam se bez kose. Tu je očigledno psiha važna. U tom trenutku sam imao 22, 23 godine i odjednom sam ostao bez kose. A imao sam kosu kao žicu. Ja sam se sakrivao, odbijao sam nastupe, koncerte. Mislio sam da je to nešto tragično, da je to nešto strašno. I onda sam čitao razne intervjue nekih velikih ljudi, recimo tenisera Andrea Agasija, koji je bio prepoznatljiv po dugoj kosi osamdesetih godina prošlog veka. On kaže da je gubio mečeve zbog toga, jer je gledao u kameru da vidi da li mu se pomerila marama na glavi… Tako da to treba prihvatiti. A onda odlučiš da nešto uradiš. Bio sam u Turskoj na transplantaciji kose – dodao je Marović.

Njegov stav je da se sve dešava - u svoje vreme, a za srećan život je neophodan – osmeh.

- Čovek mora da nauči da se smeje. Smeh se uči. Svakog dana. Jer i onaj što ima 200.000 evra i dva miliona i ti koji imaš 500 dinara u džepu, kad sednete da pijete kafu, i ti on pijete istu kafu. Ne možeš živeti u 12 stanova odjednom. Shvatam ja da nije isto kad se rodiš u nekoj bogatoj porodici na Dedinju i kad dođeš iz malog grada u Beograd ili bilo gde i podstanar si, boriš se. Ali ono što je jako važno tog trenutka jeste da naučiš da ne uzimaš to njegovo. Nije to tvoj krov. Tvoj krov neka bude 30 kvadrata. Tvojih. Ali, budi srećan u toj jednoj sobi. Treba naći mesto gde ćeš moći da se opustiš. Kad odem na more u Buljarice, dobro se isplačem. Ono more je isto. I ukorava me ta beštija svaki put. Svaki put mi kaže koliko ne valjam i šta nije dobro. Tu mi je detinjstvo prošlo, sa babom i sa pokojnim dedom. I samo tamo sam tu nekako najsigurniji.  Kad čujem taj zvuk i kad osetim taj miris, ja znam da sam živ. Kad se isplačem, to je samo još jedna potvrda da nisam klipan, da sam živ. Da sam čovek. A oni koji pričaju kako kao muškarci nikad ne plaču ne govore baš istinu, jer niko ne zna koliko je suza bilo u nečija četiri zida. Svi mi na Balkanu volimo da budemo voljeni i da volimo. Jer, ljubav je krvotok. Zato i kažem ako ti je srce prazo – glava ti i ne treba ni za šta – dodao je Marović.

Po njemu, srećan život počinje od onog trenutka kad se zaljubiš, pa onda skineš „dioptriju” i vidiš osobu preko puta jasnije. A onda sa tim koga si video jasnije gradiš jedan život koji se zasniva na potpunoj slobodi.

-Ali ne na slobodi u kojoj ideš i zvijukaš po kafanama sa drugim ženama, nego na slobodi da izabereš da svoje slobodno vreme provedeš sa svojom porodicom na pravi način. Da otputuješ, da vidiš nešto, da osetiš, ali da to bude kada ste zajedno. I važno je da taj dom uvek bude dovoljno veliki za bar još jednu do dve stolice da može još neko da sedne na njih – dodao je gost našeg podkasta.

Mrzeo sam popularnost

Škrt čovek stalno nešto skuplja, uzima, i u jednom trenutku kada ne može više od toga, on nema s kim to da podeli. A nema s kim da podeli zato što je uzeo od svih, ti ljudi su nestali, živeće sam sa tim, šta mu vredi sve to, pita se Bojan Marović.

-Definicija života svodi se na tri dela. U mojoj glavi je bar tako. A to je da se u prvom delu obrazuješ, učiš, opismenjavaš, u drugom zarađuješ, radiš i stvaraš, a u trećem daješ. Svako ostari, dođe u godine kada sa svojom supružnikom ode negde da šeta i da živi recimo pored neke obale. A nekome mora da prepusti sve ostalo… Ne mogu ni ja da živim 200 godina, iako bih voleo, ali je doro to što će moje pesme ostati. Ja sam mrzeo popularnost. Tačno je sa smo svi smo mi nekako željni da nas ljudi vide i da nas pohvale, kažu kako smo se lepo obukli… To je normalno. Ali mene segment pozornosti nije zanimao. Ja nisam želeo to nikad. Ja sam želeo da kad izađem da pevam, da ljudi to dožive i da mi veruju – istakao je gost našeg podkasta.

Od najgoreg do najboljeg violončeliste Crne Gore

Svojevremeno je Bojan Marović proglašen za najboljeg violončelistu Crbe Gore.

-Tvrdim da sam bio najgori violončelista koji se pojavio u školi za muzičke talente, zvanično rečeno. A onda sam posle određenog vremena postao najbolji. Zašto? Pa i meni i onome do mene je bog dao deset prstiju i glavu i oči. Ali on je radio više od mene. E kada sam ja seo da radim, postao sam bolji od njega. Imao sam neki instrument koji je poprilično bio bangav, bila je na njemu neka fabrička greška i bio moj grif je bio mnogo veći nego što je inače, pa su mi se tetive malo više raširile nego što bi trebalo i jedna šaka mi je veća od druige zbog toga. Srećan sam što sam bio u mogućnosti da pomažem talentovanoj deci koja sviraju taj instrument, mnogi od njih su danas svoji ljudi. Kada god se sretnemo, oni mi kažu da nije bilo mene, ne bi nastavili školovanje zato što nije bilo novca… - otkrio je Marović.

Tošeta Proeskog upoznao sam na vratima „Politike”

Našem gostu su kroz ruke „prošle” pesme „Čija si” Tošeta Proeskog i „Kad bi mogla ti” Sergeja Ćetkovića, ali kaže da ne žali što ih nije snimio jer je ubrzo nakon toga njegova pesma „Tebi je lako” postala veliki hit.

-Za pesmu „Čija si” nije mi žao, zato što smo se zbog te pesme upoznali, baš na vratima zgrade „Politike”. Tu smo se nas dvojica sreli.  Da ja nisam tada došao i da se nije to dešavalo, ko zna - možda se nikada ne bismo upoznali. Ja sam dobio jednog divnog prijatelja za kojim me duša i srce boli i vreme to ne može da poravna. Nas dvojica smo pričali o toliko nekim divnim planovima i radovali se životu svakog dana. Iste mo bili energije. On je bio specifičan, voleo je da živi život baš takav kakav je predstavljao.

Nekako smo se našli na istoj talasnoj dužini. I ponosan sam što sam bio deo njegovog života i on mog. Žao mi je što je to sve prekinuto na najgori mogući način – kaže Marović.