Svi ćemo postati glumci u globalnom rijalitiju

Šta je gluma? Biti neko drugi. Nikada ranije nisam razmišljao o glumi. Tek kada sam se sticajem okolnosti kao tinejdžer iz  rodnog Nikšića preselio u Beograd osetio sam u sebi taj umetnički naboj. Kao učenik Druge beogradske gimnazije upijao sam replike Petra Božovića, koji je tada bio popularan sa monodramom „Čegoviće”. Zapamtio sam desetak rečenica, pa još toliko. I u školi, počeo da zabavljam društvo kazujući ih. Dobar deo maturske večeri sam citirao „Čegovića” i osvajao simpatije profesora... I eto, od tada prođe gotovo pola veka, prolete kao tren. 
Vladan Gajović, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, iza sebe ima i te kako bogato umetničko iskustvo i ovako se u razgovoru za „Politiku” prisećao svojih glumačkih početaka. Tokom duge, plodne karijere udahnuo je scenski život Egistu, Nikoli Lunjevici, Buljubaši Živanu, ministru Jevremu Adonoviću, generalu Paulu Baderu... Distancirani, odmereni Gajović važi za omiljenog kolegu u svojoj glumačkoj branši. U njegovu čast nedavno je na sceni „Raša Plaović” matičnog nacionalnog teatra izvedena predstava „Heroj nacije” po tekstu Ivana M. Lalića, u adaptaciji i režiji Milana Neškovića. Ovom predstavom Nikšićkog pozorišta u kojoj kao gost Vladan Gajović tumači glavnog junaka, Budimira Životića, otišao je u penziju. No, kako to u glumačkom krugu biva, to je samo jedan datum, jer Gajovića čekaju već novi scenski junaci. 
– Nikšićko pozorište i ljudi iz pozorišta prvo su me iznenadili kada su mi 2023. godine dodeli nagradu „Veljko Mandić” za doprinos pozorišnom stvaralaštvu, a ja za njih do sada nisam ništa uradio, nisam ni odlazio u Nikšić. Ovom predstavom hteo sam da im se zahvalim na tome i svemu što rade za kulturu – kaže sagovornik.

U predstavi „Heroj nacije” tumačite oca porodice koji radi kao kondukter u gradskom prevozu. Jednog dana dolazi sa posla i žena mu saopštava da je upravo videla na televiziji da je njen suprug ubijen... Svaka predstava je na neki način poruka? Koja je u ovom vašem scenskom slučaju?

Da li uticaj medija može i mora da bude toliko veliki, to ime je odavno prestalo da bude spona između sveta onih koji govore i onih koji slušaju. Sada je to svet onih koji režiraju i nameću, onih koji vladaju po svaku cenu, čak i po cenu sopstvene samodestrukcije. U tom nametanju i vladanju razara se zajednica, a pojedinac ostaje suočen sa pitanjem: ima li smisla biti deo takve zajednice, ali i sa nadom da se ličnost spasava kroz spoznaju besmisla i kroz žrtvu za drugoga.

Kako dokazati da ste živi, kada vas mediji „odjave”? Odnosno, kako je ova predstava od komedije apsurda, kako je žanrovski prvobitno određena, prerasla u tragikomediju?

„Heroj nacije” nije samo komedija apsurda, to je pre svega porodična drama gde generacijske razlike generišu i zaplet, i rasplet, i tužan i upozoravajući kraj. Zapravo, „Heroj nacije” je po svom karakteru drama, upravo našeg doba, ili bolje reći našeg trenutka. Svi ćemo na kraju postati glumci u globalnom rijalitiju, a mislim da već jesmo.

U predstavi ima i suza i smeha, i dubokih emocija i simbolike, apsurda... Zašto se ovakva literatura uvek igra na „visokim temperaturama”? 
Najveće bogatstvo ovog Lalićevog teksta i ove predstave jeste u tome što se čovek otrgne od besmisla za pobedničkom željom i ljubavlju koju ni smrt ne može da prekine.

Ognjište modernog doba je televizor. Preplavljeni medijima i društvenim mrežama, sve se više otuđujemo i postajemo društvo bez empatije. Koliko je i da li je manipulacija obeležje ovog vremena? Zašto je reč društvo postala daleka i velika? Kako živeti sa drugima?

Vremenom pojam ognjišta postaje jedan od najvažnijih simbola u ljudskoj kulturi, kojim se pokazuje i čuva identitet, kao i postojanje zajednice uopšte. Ognjište modernog doba je televizor. Sav nameštaj nam je usmeren prema njemu. Više od pola veka okupljamo se oko njega i utvrđujemo identitet svoje porodice kroz jednosmernu komunikaciju sa tim magičnim ekranom. Međutim, šta se događa kada komunikacija postane dvosmerna, ima li uopšte komunikacije, ima li dijaloga...? Nema. Ognjište, zapravo, televizor postaje uzrok raspada jedne porodice. Preplavljeni medijima i društvenim mrežama sve više se otuđujemo i postajemo društvo bez empatije. Reč društvo postala je velika i daleka. Od društva smo se odrodili, ostala je još porodica. A kada članovi porodice izgube empatiju jedni prema drugima, da li je to konačan kraj porodice kao jedinke društva...?

Vaš Budimir Životić zna i da zaplače na sceni. Ipak, društvo nas je uvek učilo da su muškarci jači pol. Da li verujete muškarcu kada zaplače? Da li su njegove suze iskrenije?

Porodica je oduvek bila utočište od svega što nam se događa ili što nam se servira. Tu pronalazimo utehu, ljubav, zagrljaj. Tu se ne stidimo sopstvenih suza. Pesnik kaže: Pustio suzu, mušku najtežu, pustio sa njom i dušu, dušu ranjenu... Sunce sutra može izaći, ali i ne mora... Juče i sutra mogu biti, a baš i ne moraju... Muška suza je ona koja se ne briše, ona koja brutalno kopa brazdu po licu, ona koja uvek nestane pre nego li dospe u vidokrug tuđih očiju. Pre su bile skrivene, o kojima se nikada nije pričalo, bile su nedopustive i u najtežim momentima. Kod nas vlada mišljenje da su oni koji pokazuju svoje emocije slabići. Niko ne voli da ga drugi vide povređenog. Kada muškarac plače, gotovo nikada se ne dovodi u sumnju iskrenost njegovih emocija. On je suzama već izneverio sebe. Podrazumeva se da je za to morao da ima dovoljno snažan razlog. Suze koje izazivaju simpatiju, saosećanja i solidarnost su muške suze. Suze moga junaka Budimira Životića u „Heroju nacije”.