Susret s pravom umetnošću

Susret sa pravom umetnošću nije samo ponavljanje gradiva – ona je kadra i da nas preporodi. To svakako znaju poštovaoci, svojevremeno i te kako zapažene, komedije „Unosno mesto” A. N. Ostrovskog, u režiji Egona Savina. Znaju to, međutim, i gledaoci njenog snimka, koji smo imali prilike da odgledamo 30. januara ove godine na Trećem programu naše televizije.

S ovim tekstom prvi put sam se susrela kao studentkinja, daleke 1975. godine. Naš ondašnji profesor striktno je vezao dramski konflikt uz određeno vreme i mesto (polovina 19. veka, ruska carevina, pojava ideja socijalne pravde) dok je studente zbunjivala slutnja da to možda i nije cela istina (uostalom „zbunjujuća” 1968. nije bila tako daleko). Na svu sreću, to pitanje se retko pojavljivalo na ispitu.

Na ispitu današnjice se, međutim, pojavilo. U punom sjaju. Ostrovski bi kao autor ostao zadivljen: „Šta sam to napisao?” Ponovo smo se uverili da je ansambl izuzetnih umetnika, vođen osvedočenim majstorom, nadmašio sebe. Bila je to nadahnutost i predanost bez premca. Glumci su svakom replikom prevazilazili prostu mimetičnost i bukvalnost, rasli pred našim očima, vinuvši se u nadoblačne predele umetnosti, a i mi, TV gledaoci, „vostali” smo za njima. Bio je to talas koji izbacuje na kopno zdravog razuma, gde sušeći se pod suncem, sve trezniji, shvatamo dragocenost katarze. Igrali su nadasve uzbudljivo, sabravši u svaki gest i reč iskustvo proteklog vremena, zanjihanog između tolikih nepravdi, pravdi i pobuna, pa i onih pod znacima navoda, pre svega njih.

Hvala televizijskim urednicima koji su mudro ulovili neporecivo sazvučje ove predstave (ako već ne i samog komada) i s našim današnjim trenutkom, izvukavši to „rimovanje” na videlo. Shvatili smo i osetili zašto je prvi posao diktature da na sve dostupne načine ućutka visoku umetnost. Sreća naša što važi i obratno.

Draginja Ramadanski,

profesor ruske književnosti u penziji, Senta