Vidljivo i nevidljivo na protestima

Dok sam doskora predavao i ispitivao na fakultetu, govorio sam studentima da svoje seminarske radove pišu po načelima koja važe za naučne radove. To znači da – iako su još mladi – njihovi zaključci treba da se zasnivaju na objektivno sagledanoj građi i više izvora, da se mora izlagati logično i sistematično, da rezultati moraju biti proverljivi i merljivi. Nisam dopuštao da se studenti oslanjaju na tekstove u „Vikipediji” (jer tamo niko svojim imenom i autoritetom ne garantuje za tačnost), niti da previše veruju svom čulnom, subjektivnom osećaju stvari. Čula ponekad ne pružaju uvid u pravo lice stvarnosti. Kako nas je davno podučavao naš profesor metodologije Đuro Šušnjić (još je aktivan, i neka ga Bog poživi), „naša čula su u dodiru sa svetom, ali ne i sa istinom sveta”.

Čitajući ovih dana razne izjave pojedinih profesora naših univerziteta, uvideo sam da se ne drže previše osnovnih principa metodologije društvenih nauka. Ni onoliko koliko se to (nekad) tražilo od studenata završnih godina, koji se – pišući seminarske radove – pripremaju za buduću naučnu i nastavničku karijeru. Njima kao da nije na dohvatu ruke sjajna „Metodologija” Đure Šušnjića, slična knjiga Vojina Milića, ili, kad je reč o budućim novinarima, knjiga Milivoja Pavlovića o vođenju intervjua.

U „Politici” od 22. februara pročitao sam slikovitu reportažu o tome kako se razgovara i odlučuje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor Č. Antić je precizno naveo kad je i gde održan taj skup, šta se sve govorilo, i kakva je bila vladajuća atmosfera. Iako sam očekivao da sociolozi i psiholozi iz ove slavne ustanove reknu nešto više o uzrocima, toku, rizicima i posledicama studentskih protesta kao krupnoj činjenici iz njihove oblasti, sve se završilo aklamativnom podrškom studentima i horskim pokličem „Pumpaj, pumpaj”.

Drugi primer je još slikovitiji.

Profesor političke antropologije na FPN dao je intervju jednom beogradskom nedeljniku na čitavih pet strana. Na početku je zatražio da se u sintagmi studentski protesti prvo slovo početne reči piše velikim S pošto on ovaj protest (iako još nije okončan) sagledava kao epohalni istorijski događaj. Redakcija je ovaj zahtev uvažila, iako za njegovo zadovoljenje ne postoje lingvistički razlozi.

Profesor antropologije zaključuje da je legitimnost gradskih vlasti u Beogradu postala (potpuno upitna) posle skupa građana na Slaviji, a isto važi i za sva mesta i gradove kroz koje je prošla kolona studenata na putu od Beograda do Kragujevca. Broj učesnika i pristalica za našeg profesora nemaju nikakav značaj. U nastavku profesor veli da su studentski protesti doneli Srbiji „podršku širom demokratskog sveta”, ne kazujući nam kojom je to metodom on zaključio, i šta je za njega „demokratski svet”.

Iako se sve vreme navodno zalaže za odgovoran rad srpskih institucija (što je meni sasvim prihvatljivo), naš antropolog naglašeno pozitivno govori o jednom izrazito neinstitucionalnom obliku odlučivanja, a to su tzv. plenumi. Tamo on vidi veoma visok nivo poštovanja prema drukčijem mišljenju, potom hvali međusobnu solidarnost i inkluzivnost (ma šta to značilo). Profesor ne spominje sudbinu studentskog parlamenta kao legitimnog oblika okupljanja i odlučivanja, ignoriše prilično rašireno saznanje o atmosferi na tim plenumima i o veoma malom broju studenata koji su uključeni – o čemu je više puta govorio i pisao Čedomir Antić. Ili našem antropologu nedostaju neki podaci, ili je reč o ograničenju materijala dostupnih čulima.

Stvar je razjašnjena pri kraju ovog dugog intervjua, u redovima u kojima naš antropolog priznaje na osnovu kakvog uvida i koje građe on donosi ovako krupne zaključke o događajima koji još traju. Umesto očekivanih preciznih navoda o strpljivom istraživačkom prisustvu studentskim plenumima na više fakulteta različite naučne usmerenosti, u više srpskih gradova, i u različito vreme, naš naučnik otvoreno priznaje da je prisustvovao samo „uvodnim delovima jednog plenuma”. Ne navodi ni mesto, ni datum, ni ime fakulteta.

Ovakvim površnim pristupom ne vidi se ni pojava, a kamoli njena suština.

Ostaje mi nada da će naši profesori društvenih nauka u vremenu koje predstoji zaroniti malo dublje u suštinu zbivanja čiji smo svedoci, a ove koji žure sa zaključcima, ne nudeći argumente za svoje stavove, upućujem na misao jednog pametnog Nemca, koji se zvao Niče: „Mnogo toga je skriveno pred našim pogledom”.

Dr Aleksandar Nikolić,

univerzitetski nastavnik u penziji, Beograd