Čeznem za topolama na obalama Krivaje u Malom Iđošu

Prošlo je gotovo dvadeset godina otkad je jedna talentovana i nadasve skromna devojka iz Malog Iđoša u Vojvodini, stigla u Budimpeštu i osvojila srca miliona ljubitelja pop i džez muzike u Mađarskoj. Magdolna Ruža, popularna Magdi, od tada do danas suvereno vlada muzičkom scenom Mađarske, osvaja najprestižnije nagrade i biva proglašavana najslušanijom pevačicom na radio-talasima, što se ponovilo i ove godine.

Zbog specifične boje njenog glasa, nazivaju je mađarskom Dženis Džoplin. Taj nadimak dobila je posle pobede na takmičenju „Megastar”, produciranom po modelu američkog „Idola”, što joj je širom otvorilo vrata ka vrhu mađarske pop scene, gde je ubrzo stigla i ostala do danas.

– U Mađarskoj svi znaju da dolazim iz Vojvodine i ja sam to uvek isticala. Potičem iz mesta u kojem uglavnom žive Mađari, ali naravno da je srpska, odnosno slovenska okolina imala uticaj na mene. U sebi nosim to svoje  detinjstvo, srpski jezik, pristup životu koji imaju ljudi sa tih prostora, sam mentalitet i temperament karakterističan za ljude sa juga. Smatram prednošću to što sam imala u rukavu tu jedinstvenu kreativnu energiju što su mu ih davale srpske, hrvatske ili makedonske pesme, uz koje sam odrastala. Zato i dan-danas, kada pišem pesme, imam taj svoj trezor iz prošlosti, odakle crpim nadahnuće – rekla je u intervjuu za „Politiku” Magdi Ruža povodom koncerata koje je održala u budimpeštanskoj „Areni”.

Da li vam je bilo teško da posle munjevite popularnosti koju su vam donele pobede na najvećim muzičkim takmičenjima u Mađarskoj, nastavite da u kontinuitetu, sve do danas vladate ovdašnjom muzičkom scenom?

Šou „Megastar” je bio nalik liftu koji me je odveo do velikih visina, sa kojih sam zapravo morala da naučim da se spuštam i da usput dokažem da za svoju popularnost ne treba da zahvalim samo tim emisijama, već pre svega svom talentu i dobrim pesmama koje imam. Mnogo sam radila na tome da imam svoje pesme, neke jedinstvene melodije i poruke, koje me danas čine omiljenom kod publike. Bio je to veliki posao, ali sam zahvalna Bogu što sam u tome uspela.

Inače, prvi, zaista veliki uspeh u Mađarskoj, donela mi je pesma „Gabrijel”, koju u originalu peva Doris Dragović. Prevođenje te pesme na mađarski jezik mi je mnogo značilo, jer je to bila prva pesma koju sam izvela u sopstvenom aranžmanu.

Kako danas gledate na takmičenje za Pesmu Evrovizije, imajući u vidu da ste na tom festivalu predstavljali Mađarsku 2007. godine? Koliko vam je taj nastup pomogao u karijeri?

„Pesma Evrovizije” bila je uzbudljiv događaj. Bilo je to sjajno iskustvo za mene, na samom početku karijere. Osvojila sam „Megastar” 2006, a na takmičenje sam otišla naredne godine. Ipak, ne mislim da je to imalo veliki uticaj na moju karijeru. U to vreme je još bilo mnogo pompe oko tog festivala, ali je već tada sve to dobijalo neki pravac koji nije bio nužno samo vezan za muziku. U svakom slučaju, bilo je to jedno sjajno putovanje, zaista sam uživala. Upoznala sam mnogo muzičara, između ostalih, i Dadu Topića i Mariju Šerifović, koja je baš te godine pobedila na takmičenju.

Izgledate kao osoba koju slava nije uspela da promeni, što u muzičkom svetu nije čest slučaj. Koja je formula za takvu postojanost?

Menjala sam se tokom svoje karijere. Zapravo, mnogo sam se promenila, ali u suštini, uvek sam imala neku svoju igru gde postoji mesto koje ti daje pravo da ponekad budeš malo drugačiji. Ali u suštini, ja sam ono što jesam, prihvati me takvu kakva sam, ne navlačim maske kada je reč o ponašanju. Ipak, volim da se ukrašavam, volim šešire, volim da budem i pomalo ekstravagantna. Razni načini nam stoje na raspolaganju za samoizražavanje i što se i oblačenja tiče, pa ih ja koristim.

Veoma sam zahvalna na onome što sam dobila od sudbine. Nemam „bubice”, slava mi nije udarila u glavu, već jednostavno volim to što radim. Volim da budem čovek i dobro je što sam na jednoj strani umetnik, a na drugoj takođe ono što jesam, devojčica iz Malog Iđoša, seosko dete koje voli prirodu, lepotu, ljudska osećanja, jer joj to hrani dušu. Da sam neko ko drži distancu od ljudi ili se pretvara, malo ko bi želeo da bude u mojoj blizini, što ne bi bilo dobro, jer ja u suštini živim od ljudskih priča, ljudskog ponašanja, prenošenja emocija. To je ono nadahnuće koje me motiviše da pišem pesme.

Da li u svom srcu zaista osetite vatru dok slušate balkansku muziku, ili je to samo tekst vaše nove pesme?

Da, zaista volim balkansku muziku, počevši od trubača, jer tu ima mnogo stvari koje me vraćaju u detinjstvo. Verujem da čovek čitavog života crpi snagu i motivaciju iz detinjstva i da svoju zrelost, pa i starost, određuje onim što je doživljavao u detinjstvu. To su iskre koje treba održavati u životu. Obožavam, na primer, da odlazim na koncerte Zdravka Čolića ili da slušam muziku koja me vraća u prošlost, tamo mogu na miru da se opustim. Redovno pevam pesme o Balkanu, često sam sarađivala sa Bobanom Markovićem u proteklom periodu i očigledno je da ima mnogo pesama koje me zaista dirnu.

Publiku umete da obradujete i ponekom pesmom sa balkanskih prostora, bilo da je ona na srpskom jeziku ili je u prevodu na mađarski.

Ima mnogo pesama sa tih naših prostora koje bih sa radošću obradila i otpevala. Doći će, sigurna sam vreme i za to. Bilo bi dobro neke takve pesme složiti u jedan „buket” i onda napraviti šou sa balkanskom atmosferom. To mi je u planu, tako da ću u budućnosti raditi i priču sa balkanskom muzikom u budimpeštanskoj „Areni”, gde ću moći da „prošvercujem” pesme koje svakako želim da pevam.

Zanimljivo je da, kada se moj brat i ja nađemo, naizmenično pevušimo pesme sa „eks-Ju” prostora, od Đorđa Balaševića do Olivera Dragojevića. To me uvek ispuni divnim osećanjem, jer to je ta „tajna veza” sa prošlim vremenima.

Može li publika u Srbiji da očekuje da će u skorije vreme imati priliku da vas sluša uživo?

Ovoga leta ću pevati i u Vojvodini, ako sve bude kako treba. Menadžment uveliko radi na tome. Ako projekt uspe biće najavljeno, pa će publika znati. Takođe se nadam da ćemo u bližoj budućnosti uspeti da napravimo dobre koprodukcije sa umetnicima s tih prostora koje volim i poštujem.

S kakvim emocijama posećujete svoj rodni kraj? Šta vas danas veže za njega?

Uvek je zadovoljstvo doći kući. Moj otac i dalje živi u Vojvodini, a za mene je Novi Sad grad u koji bih se rado preselila, kada bi se moglo živeti u dva grada istovremeno. Volim da odlazim u Srbiju, tim pre što je moj muž iz Novog Sada, pa smo često tamo. To je podneblje gde mogu da budem najslobodnija. Volim taj mentalitet i činjenicu da ti ljudi, čak i u teškim situacijama imaju osmeh na licu, da umeju da se iskreno pozdrave i da brige stave na stranu. To je ono što nas pokreće i vodi napred, potreban nam je taj životni polet i takav stav da bismo mogli da opstanemo u svetu u kojem život nije nimalo lak.

Veza sa zavičajem je, dakle, veoma jaka, tim pre što su mi tamo i stari prijatelji. Ima topola na obalama reke Krivaje u Malom Iđošu zbog kojih se odmah rasplačem, kada pomislim na njih. To je moja kolevka, moj rodni kraj u kojem opet postanem dete. Nižu se sećanja i duboke emocije jer, kad tamo stignem, znam da sam stigla kući.