Odbrana demokratije

Poražavajuće su bile scene bestidnog urlanja i verbalnog nasilja prema novopostavljenoj direktorki Pete beogradske gimnazije – Danki Nešović. Da se razumemo, vaspitanje se iz kuće nosi. U školi se nadograđuje. Deca, đaci, i to ne bilo kakvi đaci, već đaci elitne beogradske gimnazije, svojim ponašanjem pokazali su da se u kući njima niko nije bavio, a da je prosvetni sistem generalno apsolutno otišao dovraga i da se danas apsolutno nikakvi autoriteti ne poštuju, niti uvažavaju. Prošla su ta vremena kada je đak na ulici morao da se skloni u stranu i da pozdravi profesora. Danas profesori moraju da se klanjaju đacima i još da ih pitaju da li smeju da drže čas, pa čak i koja pitanja na pismenom da im daju. Obrnuto, đaci mogu da organizuju plenum, baš kao u Petoj beogradskoj gimnaziji i da sve uruše i blokiraju. 
Postavlja se logično pitanje – za šta mi konkretno pripremamo buduće generacije? Da li ih pripremamo da budu sindikalni lideri i profesionalni bukači na protestima ili ih pripremamo da neko od njih jednog dana zaista bude u stanju da povede državu, da bude ozbiljan naučni radnik, preduzetnik, koristan član društvene zajednice? Uči li njih neko u školi šta je to uopšte sistem? Šta su to običaji? Šta su to moralne vrednosti nekog društva? Uče li na kraju krajeva predmet Ustav i prava građana ili ih danas uče da je država sama po sebi opterećenje, te da je Ustav nebitan jer štiti državu, a državu bi po shvatanju anarhista kao pojavu trebalo uništiti? 
Prvi put u istoriji prosvete imamo sumanuti zahtev pojedinih roditelja i đaka, a sa kojim se slažu i pojedini nastavnici – da se ne ide u školu! Da li razumete dokle je to došlo? Ej, traži se da se ne ide u školu i zato se blokira škola. Oni koji hoće da idu u školu moraju da budu šikanirani. Kako deca, njihovi roditelji, tako i nastavnici koji žele da rade. Postavlja se pitanje zbog čega je ekstremnoj levici, ne samo kod nas već svuda u svetu, dopušteno da tako brutalno preuzme škole i univerzitete? Došlo se do te faze da u mnogim državama sistem diže ruke od škola i univerziteta, shvatajući da su bespovratno izgubljeni i da su postali regrutni centri za ekstremno levičarske političke grupacije, između ostalog, i za anarhiste. Jedini racionalan odgovor na to ludilo je da država počne sa podizanjem novih škola i univerziteta, kao i da podstakne otvaranje privatnih škola i univerziteta, upravo kako bi se buduće generacije spasile od levičarskog ludila koje je zavladalo. Mi smo kao država samo nemi posmatrači jednog sumanutog procesa koji se događa na globalnom nivou, a čiji proizvod su đački plenumi u školama gde će oni koji još uvek ljudski nos ne znaju da obrišu rukovoditi školama i određivati nastavnicima šta smeju da predaju, a šta ne smeju. Suština vaspitanja đaka danas je dobijanje mladog čoveka koji isključivo ume da se buni i koji zahteva neka svoja prava, neretko i ona koja mu ne pripadaju, ali koji nema i ne smete ni da pomislite da mu zatražite da ima neke obaveze prema društvu ili državi. Napadi na direktora škole ili na nastavnika koji želi da predaje, zapravo su napadi na postojeći sistem i slanje poruke – ovo se sada urušava, mi preuzimamo vlast i plenum je taj koji sve određuje. Vrlo jasno se šalje poruka državi da škole više nisu njene, da fakulteti nisu njeni, već da su preuzeti, plenumaši bi rekli oslobođeni. U tim i takvim školama nema mesta za one koji ne misle kao plenumaši, odnosno koji ne slede tekovine njihove revolucije. Oni su remetilački faktor i reakcija. Promena sistema kako su je plenumaši zamislili znači da je samo plenum vlastan da određuje šta je ispravno, a šta nije ispravno. Sve počinje i završava se plenumom, bez mogućnosti da se iskaže drugačiji stav. Tragično je što se kod jednog dela mladog sveta, a posebno kod njihovih roditelja, u potpunosti usvojilo totalitarističko shvatanje sveta. Plenumaši negiraju izbore, negiraju većinsku volju naroda, ne zanima ih demokratija, preziru demokratske institucije. Paradoksalno zvuči, ali činjenica je da danas Srpska napredna stranka, baš ona koju najviše optužuju za autoritarno delovanje, zapravo jedina na braniku odbrane od totalitarizma. Vučić i njegove pristalice su danas poslednja linija odbrane demokratije i demokratskih institucija. 
Na kraju, moram da zaključim ovo pisanije sa stavom koji sam započeo u vezi sa preuzimanjem univerziteta od strane ekstremne levice širom sveta. To se dogodilo i kod nas, te realno ako zaista želite da vam decu obrazuju karikaturni likovi poput Jove Bakića i njemu sličnih, onda neka ste zdravo. Ja to ne želim. Mišljenja sam da će i ovde morati radikalno da se nešto učini. Država će morati da krene u podizanje novih škola i univerziteta, sa novim nastavnim kadrom i da sve krene ispočetka. Od sadašnjih fakulteta i dobrog dela škola, koji su postali regrutni centri za ekstremno levičarske aktiviste, trebalo bi dići ruke i prestati sa njihovim finansiranjem, pa neka se sami snalaze za novac. Svakako od njih više nema nikakve koristi.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista