Fajront

Upozorenje predsedavajućeg Predsedništva BiH Komšića Koštunici da se drži podalje od BiH da ne bi dobio "i po prstima i po nosu", tek posle demarša koji je Srbiji uručilo pet država krnje Kontakt grupe, dobija pravi smisao. Komšić je bio tek telal, megafon za prenos saopštenja, dok je prava adresa sa koje je odapeto upozorenje bila "međunarodna zajednica", oličena u liku pet staratelja još maloletne, pre 12 godina u Dejtonu (SAD) rođene BiH.
Da li je predsednik srpske vlade dovođenjem u vezu Rezolucije 1244 sa brigom za očuvanje položaja Republike Srpske zaista "prešao granicu" preko koje se u međunarodnim odnosima ne sme? Da li je to sad opet učinio ocenivši da je ostavku zbog krize u BiH trebalo da da Lajčak – a ne premijer Špirić?

Da analiziramo obračun pesnicama u kafani, situacija bi bila jasna. U jednoj anegdoti izgrednik, koji je zbog kafanske tuče izveden pred sudiju u SAD, pravdao se da "u slobodnoj zemlji može da mlati rukama u svim pravcima, koliko ga volja". Sudija mu je priznao da u odbrani ima elemenata istine, uz izuzetak – "slobodu dotičnog da maše rukama ograničava položaj nosa njegovog sugrađanina".

U slučaju međunarodne zajednice situacija je slična, mada komplikovanija. Tu je teško složiti se već oko činjenica – ko je uistinu prvi počeo tu kafansku priču i ko će na kraju, kad iza vesele bratije ostane polomljen kafanski inventar, da oglasi fajront. Ali nema sumnje ko će platiti ceh. Vlasnici kafane će, po starom običaju, račun naplatiti od stalnih gostiju. A možda i od slučajnih prolaznika, posrednika i posmatrača.

Upravo zato je pitanje granica – i državnih, ali i granica ponašanja – izuzetno važno. Političari u BiH, kao i visoki predstavnik međunarodne zajednice Lajčak imaju pravo na slobodno delovanje, ali je njihova sloboda, hteli to oni ili ne, ograničena ne samo odredbama međunarodnog prava, nego i položajem i pravima srpskog naroda u Bosni. I u međunarodnoj politici postoje granice, a te granice Koštuničinom izjavom Srbija nije prešla, naprotiv. Te granice već dugo sistematski gaze baš oni koji bi morali da prednjače u očuvanju međunarodnog reda i mira.

Jasno je da se pitanja rešavanja statusa Kosova, položaja BiH i slični primeri u svetu rešavaju na osnovu istih principa međunarodnog prava. Ako zbog "veće efikasnosti Brisela" nijedna od 27 zemalja Evropske unije ne sme jednostrano da menja osnivačke akte EU, onda zbog "efikasnosti" delovanja BiH niko nema pravo da ukine ravnopravnost naroda BiH.

Ne mogu "velike sile" da kroje pravo na zapadnom Balkanu kako im se ćefne, ne mogu naočigled celog sveta da prepravljaju važeća pravila i u ulozi – ne staratelja, već maćeha iz poznatih bajki – da nepravedno kažnjavaju neke, dok nagrađuju druge, čime selektivno dele prava i obaveze između ravnopravnih i ekstraravnopravnih naroda, odnosno sve to te sile očito mogu, iako ne bi smele. Ali u tom slučaju moraju, kad se nađu pred sudom istorije, ukoliko dođe do nove runde razbijanja inventara, da preuzmu i sve posledice svojih neodgovornih dela.