Prosveta u nokdaunu

Prateći ove proteste studenata (i ne samo njih), koje ne mogu da ocenim trudeći se da ih shvatim u ovoj rašomonijadi u kojoj se nađoše i razni stupnjevi obrazovanja, vraćam se u doba našeg školovanja i odrastanja kroz albume uspomena najlepšeg doba. Đačkog.

Moj otac, radnik, održao je kratku pedagošku pripremu (to sam kasnije shvatio), rekavši: „Ako hoćeš da učiš – ti uči. Ako nećeš – evo ti motika. Ako ti je ona teška – radi kao fizički radnik u fabrici, ako naučiš neki zanat.”

Jednom prilikom, kad sam s ocem išao u grad – on na pijacu, a ja u biblioteku – otac se svakom koga bismo sreli javljao sa dobar dan. Pitao sam ga da li poznaje te ljude, a on reče da poznaje samo neke.

„Pa što se onda javljaš i onima koje ne poznaješ?”, upitah.

„Pobogu, sinko, pa pored nas je prošao čovek a ne govedo! Red je!”

Prve godine školovanja bile su sticanje osnovnih znanja iz prirodnih i društvenih nauka i sveta uopšte, što smo gutali kao junačke pesme i priče starijih. Naučili smo da treba da izvadimo ruke iz džepova i javimo se susedima i starijim osobama. Za mlađe su nam stariji pravili igračke, a bioskop – samo matine nedeljom od 10 časova, i nazad na nedeljni porodični ručak. Oni malo stariji mogli su da idu od 18 do 20 časova, a tek pri kraju srednje škole moglo se ići u bioskop od 20 do 22 časa.

Za nas su to bile obaveze dostojne poštovanja, dok su naša prava bila samo da učimo, slušamo starije i pored škole radimo u porodici prema našim mogućnostima i godinama.

Pri ulasku učitelja, kasnije i profesora, ustajali bismo kao po komandi i stajali mirno, kao kasnije u vojsci, dok ne čujemo – sedite. To nas je pratilo kroz celo školovanje, do fakulteta i diplome. I dalje, kao odraslima, bila nam je čast da stanemo i pozdravimo svog učitelja ili profesora. Njima je bilo drago kada čuju za naše uspehe. Osećali su ponos i mir u duši da su tim našim uspesima i oni doprineli. Zato smo ih zvali i na susrete povodom godišnjica mature, sećajući se zajedno tog vremena, odajući im zahvalnost što su nas pravilno vodili školskim stazama znanja.

Sećanja na lepe đačke dane,

Uspomene na prve ljubavi davne

Samo su podstrek za naša druženja

Radost u srcima, bez sujete i gloženja.

E, da smo i sada u punom sastavu

Tako bi sećanja bila lepša na nastavu

I profesore koji nas mudro vodiše

Gledajući kroz prizmu znanja, neke i oboriše.

E, samo znanje učeničke suze briše.

Naučismo tako lekciju pravog puta

Eto od nas u životu niko ne zaluta.

Radostima znanja učili smo đake

A za sve predškolce, prvake, osmake...

Ciljeva i želja imali smo dosta

I jesen života već za nama osta,

Još u nama ima dosta lepih želja

Evo nam prilike i za kap veselja.

Vreme će pokazati da li će se današnji školarci rado sećati lepota školovanja u ovom burnom dobu.

Mladost je puna snage, entuzijazma i želja da menja čitav svet, impulsivno, bez realnih procena. Kroz godine život donosi iskustvo, strpljenje i mudrost koje se postiže učenjem, razumevanjem, poštovanjem i ljubavlju. Smatram da je želja roditelja, učitelja, profesora, vaspitača da nas mladi prevaziđu u znanju, razumevanju i proverenim zajedničkim i pojedinačnim odlukama napretka u svom životnom putu. Tada bismo i svi mi koji smo ih vaspitavali bili ponosni na njih i na svoj doprinos njihovim uspesima.

Koliko su u tome uspeli savremeni roditelji, učitelji i profesori pokazaće vreme.

Janko Mićić