Od Platona do šizofrenije

Rat je noćna mora istorije. Za naciju i državu, njegova prednost je u tome što proizvodi ujedinjenu gomilu, čvrsto spojenu istovetnom ideologijom, što odvlači pažnju sa unutrašnjih problema i fundamentalnih pitanja. Njegova privlačnost za pojedinca jeste ta da rat unosi dozu uzbuđenja u nezadovoljne živote. Nimalo nije slučajno što popularni konzumentni oblici kulture, kao što su roman i film, do balčaka eksploatišu temu rata.

Kenet Vajt, škotski pisac koji živi u Bretanji i koji je danas i sutra gost Beograda na poziv svog izdavača „Geopoetike”, ovako komentariše krvavi raspad SFRJ, i razdvajanje Crne Gore od Srbije u kojima je kao u jednoj državi boravio pre jedanaest godina. U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, vođenom putem elektronske pošte uoči dolaska u Beograd, slavni pisac, osnivač filozofsko-književnog pravca geopoetike, dobitnik najpoznatijih svetskih književnih nagrada i prevođen na dvadesetak jezika, dodaje, kao da želi da uputi reči ohrabrenja:

– Svemu tome uprkos, uvek je postojala kosmopolitska, kosmopoetička vizija. Evo jednog od mojih omiljenih filozofa, Epikura, koji kaže: „Ako čovek razmišlja u okvirima lokalnih podela onda, naravno, svako ima zemlju u kojoj je rođen, ali ako uzima u obzir sveukupnu širinu i prostranstvo sveta, onda postoji jedna jedina zemlja za sve, i jedna postojbina, univerzum.”

Ipak, rekli ste jednom, živimo u civilizaciji čija je priroda šizofrena. Mislite li i dalje isto?

Koji god klinički termin bio upotrebljen, dovoljno je jasno: svuda postoje znaci o tome da u civilizaciji, možda u samom čovečanstvu, postoji duboka patologija. Frojd o tome govori u svojoj „Civilizaciji i nezadovoljstvima koja nosi”. Ali, psihoanaliza problem vidi samo u granicama porodice i seksa. Ja mislim da to moramo sagledati u širem kontekstu. Zbog čega praktikujem ono što nazivam analizom civilizacije. Ona može započeti zadiranjem unazad u antropologiju i etnologiju, sa svom tom filmskom industrijom bogova, boginja, đavola, anđela i čime sve ne, a što je čovečanstvo samo sebi izmislilo i projektovalo na svet, pa hiljadama godina trpa u dečje glavice. I to tera i dalje. Pogledajte samo te užasne filmove i tu književnost prepunu fantazija koji samo naviru. Neki ljudi to zovu „poezijom”, ja ne – prava poezija zemlje je negde drugde.

To se nastavlja i u političkoj sferi: statistika nam govori da 70 odsto Amerikanaca ne može da zamisli predsednika koji ne veruje u Boga… Blagi Bože! A izvan te, antropološke, sfere postoji domen intelektualnog. Vrsta šizofrenije pojavljuje se sa platonskom metafizikom koja razdvaja intelekt od čula, ideal od stvarnosti. Sa rezultatom da čula i stvarnost postaju sve gušći i gušći, dok intelekt i ideal postaju sve tanji i prozirniji. Sve se pogoršava početkom modernosti, kartezijanskim rascepom između „mislećeg bića” (čovek) i spoljašnjeg sveta, i početkom savremenog projekta potpune prevlasti čovečanstva nad prirodom – rezultat je, eto, ekološki užas i fizička degeneracija.

Recesija koja zahvata svet nateraće ljude na introspektivni pogled. Da li u tome vidite izlaz iz životnog haosa?

Onom koga ja nazivam intelektualnim nomadom to je jasno, ali on se ne zadovoljava jednostavnim tumačenjima već napušta glavni utrti put, autostradu istorije, i sledi stazu koja vodi izvan patologije. Znajući da je svaka kultura parcijalna jer razvija neke aspekte života a zapostavlja druge, on se kreće od kulture do kulture u pokušaju da dopre do nečega što bi bilo potpuna kultura. Ali, iznad svega, on obnavlja vezu sa zemljom, vežbajući čulnu inteligenciju, inteligentnu čulnost, što je tačka od koje se ulazi u geopoetiku. Moj odgovor, dakle, na Vaše pitanje o izlazu, glasi: analiza civilizacije, intelektualni nomadizam i geopoetika.

Živite povučeno u Bretanji. To je jedna dimenzija egzistencije; šta je sa drugom – sa životom u svetu, u centru društvenih i kulturnih zbivanja?

Ja sam vrlo društven, znate. Iako, možda, u suštini, radikalni individualista, uvek sam osnivao grupe. Počeo sam sa jednom u Glazgovu, posvećenom „kulturnoj revoluciji” (nije aluzija na Mao, već na Tao). Kasnije sam, u Francuskoj, uvučen u pobunu 1968, osnovao jednu u Parizu. Uvek sam držao mnogo predavanja, što na univerzitetu što javno. A pre dvadeset godina pokrenuo sam Međunarodni institut za geopoetiku. Ravnoteže radi (mnogostrane su moje aktivnosti i život), istina je da govorim o apsolutnoj potrebi samoće i da primenjujem ono čemu podučavam. I to nije samo zato da bih nastavio svoj posao već što mislim da je samoća integralni deo svakog savršenog života. Drugi ljudi su nam, naravno, potrebni ali nam je takođe potrebno da budemo sami sa univerzumom, da bismo meditirali, kontemplirali, produbljivali naše postojanje. Previše društvenosti ne samo da može da bude jako dosadno, već može da doprinese gubljenju svakog sklada. A paradoksalno je da baš samotna osoba ima vrlo često najviše da ponudi društvu.

Mnogima je, ipak, takav svet neprivlačan. Šta je toliko promenilo čoveka da ispunjenje traži u gomili i, prvenstveno, u novcu?

U knjizi „Kuća plime i oseke” prikazujem život nekoga (mene) ko se odupire društvenom sistemu, koji pojedinca sve više smatra čistim konzumentom i čiji je glavni motiv ne da razvija individualnost već da zaradi novac. Odmah da kažem: to nije žilavi otpor, militantni otpor, to je otpor kroz smeh.

Tom opštem stavu sledi slika u kojoj taj neko ide različitim putevima razvijanja snažnih životnih veza: on hodi usamljenim stazama i duž plaža, ide na ostrva, istražuje gradove, čita knjige u svojoj biblioteci… Društveni život je i u svemu tome. U predstavljanju njegovih komšija: zemljoradnika i lokalnih ribara. U pismima koje on prima, i u posetama, nekim šaljivim, nekim na ivici patologije koju smo ovde već spominjali. Ako u mojim esejima istražujem ideje i kulture, u prozi i u putopisima predstavljam život u pokretu sa konkretnim detaljima, dok u pesmama izražavam posebno snažne trenutke iskustva. Potrebne su mi tri vrste knjiga. Sve one, svojim različitim putevima, vode do jednog prostora koji sam u početku nazvao „beli svet” (neoznačen, izvan uobičajene mape pojmova), a koji sada zovem „otvoreni svet”.

Veliki broj svojih knjiga posvetili ste drugim kulturama; otvoreni prema njima, zbližavali ste naoko tako udaljene narode i ljude.

Deo onoga što ja radim sastojao se u traganju po svetu, iznad prostora i vremena, u potrazi za umovima koji imaju tu vrstu vizije, i u potrazi za trenucima kada je ta vizija poprimala političke i kulturne oblike. Kao što je bio onaj, kada su se, na primer, u vreme kada je Atina bila na vrhuncu, sreli političar, Perikle, arhitekta, Fidije, i pesnik, Sofokle, sa idejom da od nje stvore „svetsku školu”. To će reći, ja nisam dovoljno idealistički nastrojen da bih se zaustavio kod etičkih i filozofskih lekcija. Još mnogo od temelja valja izgraditi. Sav moj rad, geopoetiku uključujući, govori o tom postavljanju osnovice. O vraćanju bazičnom i razvijanju jednog originalnog puta koji bi odatle kretao. Geopoetika je protivotrov geopolitici.

Kritičar „Sandi tajmsa” napominje da biste baš Vi mogli biti „novi prorok”. Kako sebe vidite?

Ne vidim sebe kao nekoga ko samo stvara knjige, jednu za drugom, već kao nekog ko zaokružuje celokupno delo. Nikada nisam nastojao da budem deo „književne scene” (koju, najvećim delom, smatram potpuno beznačajnom, baš kao što je to i najveći deo onoga što se proglašava „kreativnošću”); sebe vidim kao nekoga ko svoje delo razvija onako kako koral razvija svoj greben ili reka svoj sistem, i nekoga ko bi mogao da ima trajan uticaj.

Anđelka Cvijić

---------------------------------------------------------

Susreti sa čitaocima

„Geopoetika” je upravo objavila najnoviju knjigu Keneta Vajta „Kuća plime i oseke” u prevodu Spase Ratković sa francuskog jezika. Isti izdavač je, do sada, objavio i njegove knjige „Nomadski duh”, „Visoravan albatrosa”, „Pisma iz Srbije i Crne Gore”, „Divlji labudovi” i „Plavi put”.

Vajt će danas u 15.00 održati javno predavanje „Osnove geopoetike” na Filološkom fakultetu, a prevod je obezbeđen. Sutra, u 19.00, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda,biće predstavljena „Kuća plime i oseke”, posle čega će uslediti razgovor sa posetiocima. Pored Keneta Vajta, govoriće direktor „Geopoetike”, književnik Vladislav Bajac, i urednici, istoričar Milan Ristović i filozof Jovan Čekić. Nakon razgovora, Kenet Vajt će potpisivati svoje knjige.