Šta da se radi sa Rusima

Rusija i NATO odlučili su da malo predahnu. Naravno, nije reč o želji da se dve strane što bolje pripreme za predstojeće božićne ili novogodišnje praznike, bili oni katolički ili pravoslavni. U pitanju je jednostavna činjenica da se u poslednjih nekoliko meseci desilo mnogo toga – kratkotrajno zamrzavanje saradnje zbog rata na Kavkazu okončano strateškim dogovorom u Nici, odlaganje prijema Gruzije i Ukrajine u NATO, zajedničke finansijske nevolje, pad cena nafte... Ukratko, previše neočekivanih događaja koji bi dozvolili da pažljivo sačinjeni planovi dve strane za delovanje u godinama koje nam predstoje ostanu neokrnjeni. Došlo je izgleda vreme kada je neophodno napraviti korak nazad, da bi se načinila dva napred.

I dok na relaciji Brisel–Moskva stvari privremeno i miruju, pažnja svetske javnosti skrenuta je ka, objektivno, još uvek najvažnijoj tački na našoj planeti – Vašingtonu. Sticajem okolnosti i SAD su postale žrtva dramatičnih globalnih promena, po Ameriku, uglavnom, nepovoljnih. Rat u Avganistanu ide loše (talibani danas pokrivaju 72 odsto tamošnje teritorije u odnosu na prošlogodišnja 54 procenta), Kina ispostavlja sve više zahteva, na političkom i ekonomskom planu, Indija i Pakistan su na granici sukoba, Japan u recesiji... Čak i one promene koje su, poput smene domaćina Kremlja i Bele kuće, u poslednjih petnaestak godina bivale stvar rutine, ispada da baš i ne nagoveštavaju boljitak za Amerikance. Barem ne u početnom periodu.

Lepe devedesete

Žitelji jedine posthladnoratovske supersile sa sve više sete pominju vreme devedesetih godina prošlog veka kada su „pobedili“ tadašnji SSSR i svoju viziju demokratije, barem na izvesno vreme, nametnuli novostvorenoj Rusiji Borisa Jeljcina. Zato im i smeta činjenica da su se već u drugom predsedničkom kolenu (dolaskom na vlast Vladimira Putina) u Moskvi okrenuli untrašnjopolitičkom i spoljnopolitičkom pragmatizmu, i bez mnogo pardona preuzeli manire za koje su u najmoćnijoj zapadnoj demokratiji bili ubeđeni da pripadaju samo njima. Ubacivanje ekonomskih aduta u političku igru, sve češće zveckanje oružjem i slični potezi koje sebi može da dozvoli samo supersila, a sve to bez adekvatne reakcije Vašingtona, stvaraju atmosferu na koju običan Amerikanac nije navikao.

 „Izgubili smo Rusiju“, kaže Volter Rasel Med, istoričar diplomatije u Savetu za spoljnu politiku SAD. „Nedavna kriza u Gruziji suočila nas je sa činjenicom da smo profućkali priliku da izgradimo odnose koji bi bili korisni i za nas i za Ruse“, dodaje Rouz Gotemeler iz državne agencije za bezbednost.

Ali prosečan Amerikanac se ne zadovoljava konstatacijama. On traži dela. Strahovi iz vremena kubanske krize, kada mu je za osmatranje sovjetskih ratnih brodova naoružanih (tada) najsavremenijim raketnim sistemima bio dovoljan malo jači dvogled, još uvek su sveži. Smeta mu i izraziti nedostatak odlučnosti i jasnoće u vođenju države u takozvanom prelaznom periodu. Vidljivo odsustvo agresivnosti, toliko karakteristične u vreme kada je Bušova administracija bila u punom pogonu, ne deluje umirujuće. Učesnici nedavnog samita NATO-a u Briselu, na primer, bez mnogo okapanja su odbacili ideju Kondolize Rajs o primanju Gruzije i Ukrajine u redove alijanse. „Šta nas tek čeka kada na predsedničku dužnost stupi neiskusni Obama”, pita se danas većina Amerikanaca.

 „Putin i njegova ekipa će novoj administraciji natovariti sve što mogu. A zašto i ne bi? Sa neiskustvom koje preovlađuje u Stejt departmentu i među vojnim rukovodstvom, mogu mnogo da dobiju. Možda smo i pobedili u ‘hladnom ratu’ ali smo na kraju, ipak, ispali gubitnici“, komentariše jedan čitalac „Njujork tajmsa“.„Sve zavisi od Baraka Obame“, kaže drugi, i zaključuje: „Ako on reši da od Rusije pravi problem, Putin i Medvedev će mu sigurno u tome svesrdno pomoći.“

Obama se pita

Šta, dakle, da se radi sa Rusijom?

Sada je već jasno da će Vašington morati Moskvu konačno da prihvati kao ravnopravnog partnera. Uostalom, jedino na taj način moći će kvalitetno da kontroliše šta se dešava unutar zidina Kremlja i da iz toga za sebe izvuče neku korist. Posebno kada je reč o borbi protiv međunarodnog terorizma i sličnih zajedničkih nevolja.

Moraće da se pomiri i sa činjenicom da Rusija ima svoje istorijske zone uticaja. Otresanje sa sopstvenih pleća uloge pokrovitelja zemljama koje ni same ne znaju kojem bi se carstvu priklonile, omogućiće fokusiranje pažnje na isplativije projekte. To bi trebalo da olakša i otvaranje novih energetskih puteva, toliko neophodnih i Americi i njenim evropskim partnerima.

I, verovatno, najvažnije – u Vašingtonu moraju da shvate suštinsku činjenicu da „američki način života“ nije jedini obrazac demokratije i da istorijske okolnosti kroz koje su prolazili neki drugi narodi i danas određuju mnogo šta.

Ali, kako reče onaj čitalac, mnogo toga će zavisiti od novog domaćina Bele kuće.