Studija o besedništvu

Krajem prošle godine u izdanju Srpske čitaonice „Laza Kostić” u Somboru pojavila se knjiga Tihomira Petrovića, profesora Univerziteta u Novom Sadu, pod jednostavnim naslovom „Besede”. U njoj je, posle uvodne naučne studije o istorijskoj, sociokulturnoj, komunikacijskoj i estetskoj dimenziji beseda, objavljen antologijski izbor najefektnijih retorskih produkata iz svetske i naše baštine, uključujući i desetak beseda izgovorenih u našem vremenu.

U uvodnom tekstu Petrović analizira prirodu beseda kao „paradigmu jezika” koja ima svoju lingvističku utemeljenost, gramatičku pravilnost i čistotu u značenju, rasterećenost od emocionalnih boja, zastarelih ili šatrovačkih reči. Rođena iz dubine duha, kao jezički čin samosvojnosti, sklada i lepote, pripremljena za prigodnu priliku, beseda – prema uvidu Tihomira Petrovića – ima sve odlike apartnog duhovnog podviga. U srećnijim slučajevima, besede donose jedinstven sklad sadržinskog i estetskog. Uspelija javna govorenja su trezor jezgrovitih i duboko kontemplativnih refleksija, iznetih na širokoj potki prostrane i nesputane misli, koje mogu kod slušalaca – osim estetskog ugođaja – da donesu trajno uzbuđenje, emotivno usaglašeno sa idejom zbog koje su se okupili.

Polazeći pre svega od odlika izgovorene a ne napisane besede (osim u slučajevima kad ih čita autor), Petrović posebnu pažnju posvećuje ekspresivnosti govora, vidovima neverbalne komunikacije i ponašanju publike. Položaj tela, rad ruku, pokret očiju, namrgođen ili nasmejan izraz lica i drugi elementi ponašanja imaju svoj retorički učinak i moraju biti usklađeni sa mestom, temom i kontekstom. Publika ne voli zaglibljivanje u neduhovitost, ispreturane misli, zatrpavanje činjenicama i brojkama, krupne digresije i raskorak između uobičajenog i kontekstualnog.

Petrović naglašava značaj početka i završetka kao povlašćena mesta u besedi, sugerišući da se treba kloniti „retoričkih štaka”, grandilokvencije i velikih, u osnovi lažnih gestova. U pasažima posvećenim javnim nastupima pred kamerama i mikrofonima (koji predstavljaju novinu u našoj literaturi o besedništvu i retorskim veštinama), Petrović piše o ograničenjima koje ovaj izmenjeni ambijent donosi govorniku. Po autoru, nova psihička konstelacija

(kamere, pojačano svetlo, mikrofoni) često donose oratorsko uzbuđenje u kome se gubi mera, sigurnost i sugestivnost izlaganja.

Antologijski izbor beseda Petrović započinje Budinim govorom o odnosu mnoštva i manjine (šesti vek pre naše ere), nastavlja sa Hristovom besedom na gori, a slede besede Cicerona, Avgustina, Svetog Save, Gandija, Kiplinga, Dositeja, Njegoša i njegove majke, Čerčila, Kenedija, Kočića, Justina Popovića, Isidore Sekulić, Nikolaja Velimirovića, Andrića i drugih. Od tih, starijih govora, autor izbora posebno izdvaja, kao „nedostižan primer koncentrisanosti misli”, obraćanje majora Dragutina Gavrilovića vojnicima čiji je zadatak bio da brane Beograd 24. septembra 1915. godine.  Od nešto novijih, izdvaja se kratka ali veoma efektna beseda heleniste Miloša Đurića protiv ukidanja kragujevačkog pozorišta 1961. godine.

Među savremenim srpskim besednicima Petrović preimućstvo daje Matiji Bećkoviću, čiju besedu prilikom otkrivanja spomenika Jovanu Dučiću u Somboru 1997. donosi u celini. Zapaženo mesto ima i „Balada o najdražoj reči” Mira Vuksanovića, izgovorena 2016. u SANU prilikom uvođenja u zvanje redovnog akademika. Iz akademskih redova u ovom strogom izboru zastupljeni su još samo Milovan Danojlić i Predrag Palavestra.

Nešto je duža lista treće generacije srpskih besednika, naših savremenika. Navodimo ih po redosledu koji je sačinio Petrović – Dragan Stanić, Miloš Kovačević, Marko Nedić, Jovan Pejčić, Sunčica Denić, Milivoje Pavlović, Dragan Žunić, Goran Maksimović, Veljko Brborić, Branko Stojanović, Dragan Radević, Danilo Kocić i Saša Radojčić .

Izbor je mogao biti i drukčiji ali, kako je u uvodu napisao autor i priređivač Petrović, svaka antologija, pa i ova, rezultat je u osnovi subjektivnog gledanja na „sklad, odmerenost, uglađenost i odnos reči i predmeta”.

Beseda Miloša Đurića o pozorištu 1961.

Posle kratke, ali veoma efektne besede heleniste Miloša Đurića protiv ukidanja kragujevačkog pozorišta 1961, više nije dovođen u pitanje opstanak teatra u Kragujevcu, nakaradna ideja pravdana tadašnjim finansijskim (ne)prilikama u kulturi Srbije.

– Kada bi u staroj Atini neko načinio manji delikt, zabranjivali su mu da tri meseca svira u diple. Ako bi, pak, napravio veći, branili su mu da posećuje pozorište šest meseci. Pitam ja, ovaj auditorijum, šta su Kragujevčani skrivili Bogu da ih lišite pozorišta – rekao je tada Miloš Đurić.