Prvakinja opere o kojoj malo znamo

Prijatelj koji često odlazi na groblja javio mi je da je otkrio čudan spomenik u Šapcu. Na njemu piše: „Prvakinja opere Ljubica Stanković Pierucini Hristina de Santi, rođena 1885, umrla 1978. u 93. god”. Počiva na Donjošorskom groblju, koje je ovekovečeno u knjizi „Cuker Laza – najšašaviji bogataš Srbije svih vremena”, autora Živojina Petrovića (Dobitnik nagrade „Despot Stefan Lazarević”). Taj Cuker Laza, poreklom iz čuvene porodice Kurtović, ostavio je između ostalog dva miliona evra u današnjoj protivvrednosti univerzitetu. Podigao je i crkvu na spomenutom Donjošorskom groblju, gde počiva naša prvakinja opere.

Do javljanja mog prijatelja nisam se susreo s navedenom operskom pevačicom, iako minuciozno skupljam sve što se tiče moga rodnog grada. Nema je u knjigama „Znameniti Šapčani i Podrinci” (dva toma), kao ni u knjizi „Šapčanke”. Nisam ništa pronašao o njoj ni na društvenim vezama. Opera početkom 20. veka u Šapcu, Srbiji! Znam da je prva žena akademik gospođa Isidora Sekulić u knjizi Radovana Popovića (dugogodišnjeg urednika kulturne rubrike „Politike”) „Isidorina brojanica” pisala o operi. „Ni novom sredinom nije bila oduševljena. Slobodno vreme provodila je u čitanju, u pisanju ili, pak usamljeno šetajući. Ponekad bi svratila po koja pozorišna trupa, a eto, u maju 1910. godine u Šabac je stigla na gostovanje i Beogradska opera. Počeli smo s Albinijevim ’Baronom Trenkom’, završili sa Smetaninom ’Prodanom nevestom’, a između toga čuli smo još nekoliko opereta, o kojima je, doduše, u današnji dan vrlo fashionable znati i govoriti, ali koji će i sa najuspelijim svojim arijetama nestati sa lica zemlje čim ih nestane s bečkih operetskih bina”, piše ona u svom dopisu beogradskom „Novom vremenu”.

„Beogradska opera nije stekla popularnost u Šapcu; duhovi se nisu ni mnogo ni neposredno angažovali; prema tome ni čisto umetnički ni ekonomski bilans ove operske sezone ne glasi odveć povoljno... Muzički nerv naše publike pokazao je mnogo neosetljivosti, i oni isti pevači koji Beograd i Sofiju bar prosečno zadovoljiše, ne doživeše ovde ni jednog srdačnog aplauza...”

Nadam se da ćemo u stilu reči našeg patrijarha „budimo ljudi” biti kulturni, da će zaposleni iz ustanova kulture u gradu istražiti ličnost – prvakinju opere i nas bliže upoznati s njenim dometima. Mali Pariz to zaslužuje. Svi sa radošću očekujemo da saznamo nešto više o njoj.

Jovan Rukavina,

Šabac