Najstarija Kozarčanka proslavila 102. rođendan

Gradiška – Okružena brojnim potomcima, Jela Dojčinović iz Donjih Podgradaca kod Gradiške proslavila je 102. rođendan. Rođena je 5. marta 1923. godine. Osetila je strahote okupatorske čizme na Kozari i u logorima NDH-a Jasenovcu i Staroj Gradišci, gde je bila zatočena. U jedinicama NOB-a Jela je pregazila mnoge vrleti, probijala se kroz nemački obruč, ustaške straže, predvodila omladinu svoga kraja na putu do slobode, vidala rane ratnih drugova i drugarica. U toj borbi, vođenoj pre osam decenija, teško je ranjena. Prebolela je tifus i nastavila u slavnim ratnim jedinicama, da se bori do konačne slobode.

I danas vitalna, partizanska bolničarka Pete kozarske i Jedanaeste krajiške brigade potomcima prenosi vrednosti svoje borbe. Ona je čuvar uspomena i ratnih odlikovanja. Na posebnom mestu su Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Medalja za hrabrost, kao i Partizanska spomenica 1941. pokojnog supruga Mihajla.

„Mihajlo i ja bili smo u istom stroju ratnika sa Kozare. Zajedno smo dočekali oslobođenje. Stekli smo petoro dece, kćerke Milju, Rosu, Danicu, Nadu i sina Dragoju” priča Jela.

Kao relikviju sačuvala je pušku kojom je terala ustaše i Nemce. Nezaobilazna tema svih razgovora je njen komandant u NOB-u Josip Broz Tito.

„Jovanku i Tita videla sam nekoliko puta. Tita sam sretala i volela, bio je mlad, lep, naočit. Upoznala sam ga u Moštanici, u partizanskoj bolnici kad je posetio ranjenike. Posle sam ga sretala više puta, nakon oslobođenja”, seća se Jela Dojčinović.

U kozarskoj ofanzivi zarobile su je ustaše i oterale u logor.

„Sa stričevkom Lepom Pejić pobegla sam iz Jasenovca 1942. godine”, kaže starica koja uveliko troši drugi vek života.

Zdrava je, kaže, kreće se bez štapa: „Jedino osećam geler u desnoj ruci, od bombe, kada smo se borili protiv ustaša, 1942. godine.”

Svaki Jelin dan je ispunjen, a interesovanja široka. Rano ustaje, radi u bašti, sadi i okopava povrće, uređuje dvorište puno cveća i zelenila. Raduje se svakom danu. Uveče gleda televiziju i piše pesme.

„U mojoj glavi nema loših i ružnih misli. Samo optimizam i vera u život. Radujem se suncu kada se ukaže na prozoru. A preturila sam mnoge nedaće i žalosti u porodici”, veli Jela. Prati današnja zbivanja i kritikuje sukobe i mržnju među ljudima.

„Mržnja je opasnija od puške… Da sam vlast, naredila bih poslanicima i političarima da zasuču rukave. Muškarce treba poslati da oru njive, beru voće, seju, žanju, sakupljaju grane po šumi, krče međe pored puta. Kada to sve urede, neka se bave politikom. Žene, koje gledam na televiziji kako se svađaju i ružno govore, treba naterati da peru posuđe, čuvaju decu, okopavaju bašte, prebiraju grah, luk, da brezovim metlama metu avlije, umesto što sede u skupštinama i svađaju se za velike plate”, kaže Jela.

I ona je bila odbornik i delegat, ali je, kaže, prvo morala decu da nahrani, da okopa baštu i uzore njivu, pa bi tek onda otišla na sednicu u Gradišku ili Banjaluku.

„Kod nas su svađa i galama najbolji posao, samo opleti po prvome do sebe i eto punog novčanika, službenog vozila, slikanja na televiziji. Kod Tita tako nije moglo da se radi. Ko je pokušao da galami i priča budalaštine, odmah je bio isključen iz svih foruma”, konstatuje Jela Dojčinović, živa knjiga istorije podgradačkog kraja i slavne Kozare.

Žal za Staljinovom kruškom

Doskora je ispred Jeline kuće dominirala stara kruška, koju su meštani pamtili kao Staljinovu. Ukalemio je i posadio njen pokojni muž Mihajlo Dojčinović 1948. godine, kad je Tito rekao Staljinu – ne. „Kad sam bila u banji, moj sin Dragoja je posekao krušku. Da sam bila kod kuće, to ne bih dozvolila”, požalila nam se Jela.