Svi operateri su zauzeti…

Banka Poštanska štedionica unapredila je sistem usluga svojim klijentima. Imam kod njih tekući račun na koji primam penziju, treba da se „nešto malo” prilagodim novoj VI da bih i dalje mogla da pratim na mom kompjuteru stanje svog računa. Uputstvo Poštanske štedionice je „toliko lako, kratko i jednostavno”, da se, po sistemu „pametnom čoveku sto reči dosta”, obavi dok se kaže: „Svi operateri su zauzeti, molimo vas pričekajte. Vreme čekanja je 10 minuta.”

Nisam poverovala da je automat rekao deset minuta. Sačekam, poče odbrojavanje, na devet... sedam, šest... Kod šestice je stalo, nikad da se makne nadole, pa sam izgubila strpljenje i prekinula vezu.

Poslala sam im mejl. Bio je, doduše, vikend, pa sam u ponedeljak, prvog radnog dana, očekivala bilo kakav odgovor u vezi s novonastalom situacijom – kako da rešim problem i nastavim da preko kompjutera pratim stanje svog tekućeg računa kod njih. Odgovora nije bilo.

Sve sam pokušala da uradim iz kilometarskog uputstva na mom kompjuteru, koje se pojavi na ekranu gde nas obaveštavaju o izmenama u prijavi jer dosadašnja nije više važeća. Traže se korisničko ime i lozinka. Unesem sve što je bilo i dosad, a odgovor je: „Pogrešno, pokušajte ponovo”..

Nazovem stručnjaka za rad na kompjuterima koji nam pomaže u sličnim prilikama – preko jedne aplikacije pomogne nam uvek „na daljinski”, ali ovog puta nismo uspeli ništa.

Kaže mi on da ipak nazovem Poštansku štedionicu telefonom, da objasnim svoj problem. Poslušala sam ga i nazvala. Izdržala sam sedam minuta čekanja na vezi, a onda mi je pukô film, izdali me snaga i strpljenje... sve vreme čekanje uz muziku s automata, jednu istu, i svakih nekoliko sekundi obaveštenje da su svi operateri zauzeti, da je vreme čekanja „toliko i toliko minuta”... i prekinula sam vezu.

Ne znam u čiju korist ide minutaža čekanja, ali na moj teret svakako – ja sam nazvala. Korist, da li pola-pola, od 10 minuta čekanja ide „Telekomu” i Poštanskoj štedionici, kako god, na moju je štetu.

Možda je trebalo da zapucam peške do ekspoziture Poštanske štedionice. Ali podaleko mi je, operisano mi je koleno pre nekoliko godina, krštenica mi nešto i nije za takav luksuz (imam 91 godinu), tu razdaljinu. I tako, gde si bio – nigde, šta si uradio – ništa.

Leposava Petrović,

Šabac