Tajna moć Saše Popovića

Gospodar muzičke industrije Srbije i regiona, tvorac srpskog kulturnog imperijalizma koji je svojom muzikom opio Balkan preminuo je pre nekoliko dana u Beogradu i nimalo nije slučajno što su sve komercijalne televizije sahranu Saše Popovića ispratile kao Titovu. U njegovoj revolucionarnoj grandovskoj državotvornoj postmoderni, desetine hiljada devojčica i dečaka odlazile su na besmislene audicije koje je osmislio briljantni harmonikaš prorok, stvorivši narodnjačku zemlju iz snova. Sve te devojčice i dečaci, izrasli u vrhunske muzičke zvezde, ostali su njegovi najveći podanici, a fama o slatkastom životu koji im je nudio Sale pretvorila se u zašećereni srpski san, potom i ideologiju, ovekovečenu parolom: „To je život tvoj i moj, oj, Moravo, oj!” 
I dok mnogi danas govore o njemu kao o caru estrade, Saša Popović je u isto vreme bio simbol jednog vremena, kada je narodni melos u Jugoslaviji bio mnogo više od muzike. Bio je to vladajući muzički miks masa u kojem su se prepoznavali svi – od radnika i seljaka do poštene inteligencije, od ministara i službenika do poslednjih gubitnika koji su tražili utehu u sportskim halama, na stadionima ili u zabačenim kafanama sivih predgrađa ili opustelih sela. Tamo gde se jauče, leleče ili slavi uz hitove najvećih narodnjačkih grla. U zemlji gde je postojala već izrađena estradna nomenklatura, od Rake Đokića naovamo, koja je vladala i u isto vreme bila voljena i omražena, često proglašavana kao proizvođač šunda, Popović je izrastao u njenog vrhovnog propovednika. 
Možda i zato što niko kao on nije uspeo da spoji harmoniku dugmetaru, mini-suknje, šljokice i reflektore sa elitnim imidžom, a da istovremeno ne izgubi na autentičnosti. Svoju harmoniku dugmetaru, koju je savršeno svirao, odložio je na stranu, a onda se prihvatio digitrona, svestan da je pred njim tržište koje treba najpre preoblikovati, a zatim i pokoriti. 

Iako je javnost, naročito ona koja se uspavljuje na Šopenovim etidama, često minimizirala i osporavala njegov talenat, Saša Popović je znao mnogo bolje od njih kako kako da proda iluziju, oblikujući i stvarajući kult Lepe Brene u parodičnom i istovremeno briljantnom bendu „Slatki greh”, a potom da je osamostali, pretvori je u ženu moćniju od Milke Planinc, a onda stvori njene replike, kao na traci, u svojoj trancizionoj imperiji – „Grand produkciji”. 
U globalizovanom svetu, u kojem je banalna zabava postala sama sebi svrha i gde vlada tabloidna borba bez skrupula, milosti i bez stida, Sale je postao pigmalion tinejdžerkama i tinejdžerima koji su sanjali da muzički osvoje kako Srbiju, tako i čitavu okolinu. On je bio dokaz da možda nije ključno da budete omiljeni ili poštovani, već da stvorite ono što je nemoguće – da ljudi konačno shvate da je Saša bio taj koji stvara njihov svet. I kada to nisu znali i kada su se tome duboko opirali. To je bila Sašina magija! Zato je on nesumnjivo bio jedan od najvažnijih ljudi našeg vremena. I za one koji žele da pročitaju, a ne samo da pevaju. 
Tu je, u toj žanrovskoj mešavini, stvorena najmoćnija industrija popularne muzike koja je odjekivala iz svake kafane, iz svake diskoteke ili hotela sa pet zvezdica. On je bio dirigent koji je stvorio simfoniju sponzorstava, menadžera i muzike koja je postala više od zvuka – postala je popularna kultura. 
Ako je nekada bio šef orkestra i kompozitor jeftinih narodnjačkih pesmica, što je samo dokaz da je vreme najveći kritičar, jer su pesme nekada smatrane savršenstvom besmisla postale klasika, poput Breninih „Mile voli disko” ili „Duge noge za gledanje”, Saša je shvatio da, ako želi da osvoji svet, mora da uzme i nešto od njega. Tako su se prepoznali, svet i on. To je značilo da je u pesmama koje je proizvodio ili naručivao smanjio količine harmonike i istočnjačkog melosa, a uveo glamur klasičnog popa. Otuda tolika količina zabune, kada nema mnogo razlike između muzike i koncertne bine Bijonse i Aleksandre Prijović ili Tanje Savić. Ako ste hteli globalno selo, dobili ste ga! 
Šta je shvatio Saša? Harmonikaš sa šiškama i naočarima s velikom dioptrijom, koji je odudarao od stereotipa o mačo-muzikantima od dva metra koji su slavu stekli tako što su jednom rukom cepali po dugmetari, a drugom po konobaricama, ukapirao je da je došlo vreme da i simbolični i melodijski okonča prvobitnu akumulaciju kapitala. Vreme turbo-folka je isticalo, kako za izvođače, tako i za slušaoce. Umesto cajki pevaljki koje su služile kao pratilje pucačima, trokrilnim ormarima, ćelavcima, džiberima i novorođenim akciznim magnatima, trebali su novi estradni umetnici za publiku koja je činila završnu fazu tranzicije – epohu silikonskog neoliberalizma. Otuda još jedna vrsta zabune: pojedine pevačice, intelektualke i ministarke neobično liče jedna na drugu. Možda dele istog plastičnog hirurga? 
Saša stvara novi žanrovski pravac, sahranjujući turbo-folk i rađajući novi – turbo-pop. Razumeo je dobro da harmonika ne sme da nestane iz nove melodike, kako bi uspomene iz rodnog kraja ostale, kao ključna nit. Ili svilen konac novog muzičkog pravca. 
Kao čovek koji je svojim genijalnim smislom za biznis prepoznao tržište, Popović je stvorio svet u kojem su pevačice i pevači postajali heroji popularne kulture. Kroz svoju produkcijsku kuću, kroz povezivanje s medijima, on je stvorio i tržište koje je cvetalo na istom talasu koji je povukao estradu u svet izmišljene svetlosti i glamura. I tako je svet progledao: nova narodna muzika nije bila samo muzički pravac, postala je način života. 
Ali pitanje je koliko je taj „način života” imao dušu Lepe Lukić, Tozovca ili Miroslava Ilića? Jer kada se sve sve spakuje u zlato, sponzorisane reklame i spotove, uvek se postavi pitanje: gde je u tom urnebesnom miksu umetnost? Odgovor je jednostavan. Kroz turbo-pop ili nove narodnjake, umetnost je postala proizvod. Popović je, baš kao i svaki savremeni marketinški genije, od muzike napravio nešto što je mnogo više ličilo na potrošni proizvod nego na duboku kreativnost. Ipak, to što je stvorio nije bio gubitak umetnosti, već njena nuspojava, svojevrsni estradni realizam, gde svaka pevačica postaje heroina narodne mitologije, a svaka pesma postaje himna mahom tmurne svakodnevice. 
Kroz sve te zlatne godine turbo-popa, tajna moć Saše Popovića bila je duboko ukorenjena u svakom kutku bivše Jugoslavije. Svaka kafana, svaka proslava, svaka slava – sve je zvučalo isto. Oduvek je postojala potreba za muzikom koja nije samo odjekivala, nego je i ispunjavala kulturni vakuum. Sale je u tom vakuumu bio onaj koji je zatražio da svi podignu ruke i zapevaju. Iz stvarne ulazili su u njegovu realnost. 
Ali iako su novi narodnjaci uzeli sav primat u svetu zabave, Sale nije bio lišen kritika. Naprotiv. Mnogi su tvrdili da je stvorio kulturnu laž, da je nudio jako lako skrojene melodije i tekstove bez dublje poruke. Fućkalo se Saletu za to, jer je znao da će neki od sadašnjih protočnih hitova za jedno leto, za dvadesetak godina postati klasika narodne muzike. 
Zato njegov uticaj na kulturnu scenu Srbije i regiona nije bio samo u stvaranju zvuka. On je postavio temelje za stvaranje nove kulturne paradigme, gde je najvažniji cilj zabaviti masu i uzeti lovu. Tako je postao ne samo muzički magnat već kulturni, društveni, a, bogami, i politički fenomen. Postao je osoba koju su ljudi voleli, ali i zamerali mu, upravo zato što je bio nepobedivi hegemon. Da, turbo-pop ili novi pravac narodne muzike postao je simbol vremena u kojem je važno da budeš viđen i da te svi čuju, da budeš deo tog blještavog, ali često plitkog sveta. I kao što nijedna pesma nije ostala samo na prvom stihu, bez refrena, tako ni Saša Popović nije ostao samo na prvom koraku. On je, kao onaj dečko sa zlatnim ključem, otvorio vrata kulturnog sveta, koja su do tada bila zaključana. A sada, kada se pogleda unazad, jasno je: Saša Popović nije samo oblikovao novu narodnu muziku, on je oblikovao živote koji su, koliko god površni bili, postali neizbežan deo identiteta Balkana. Nije ovde reč o Otvorenom Balkanu, već o Grand Balkanu!