Vadi li Tramp iz fioke predlog podele Kosmeta

Dejan Spalović

Podela teritorije Kosova i Metohije, razmena teritorija ili kakva god opcija čiji je cilj promena administrativnog prelaza zvanično nisu diplomatske opcije koje su na pregovaračkom stolu. Ipak, pragmatični američki predsednik Donald Tramp, koji želi da stavi tačku na rat u Ukrajini, možda će slično rešenje predložiti i za Balkan. U tom slučaju, ne treba se previše iznenaditi ako bi priča o razmeni teritorije ponovo postala aktuelna, tim pre što će sa američke pregovaračke strane sedeti gotovo isti ljudi kao i pre nekoliko godina, kada je ova tema navodno bila na pregovaračkom stolu, ali do njene realizacije nije došlo zbog protivljenja Berlina i Londona.

Politički analitičar Srđan Graovac kaže da priča o podeli Kosmeta ili razgraničenju između Srba i Albanaca nije nastala juče, niti za mandata trenutne vlasti u Srbiji. Podseća da se o tome govorilo još devedesetih godina prošlog veka, kada je Dobrica Ćosić upravo u podeli Kosmeta video šansu za rešavanje tog srpsko-albanskog teritorijalnog spora. Međutim, činjenica je da se pitanje podele aktuelizovalo 2017. i 2018. godine, kada su čak i zapadni mediji, ali i zvaničnici, govorili o ovoj temi.

„Treba naglasiti da je tada politički Zapad većinski bio protiv takvog rešenja i da su tek pojedinci u podeli videli način za trajno rešenje kosmetskog pitanja. Takođe, bilo je simptomatično to što su za tu ideju više razumevanja imali Amerikanci nego Evropljani i što je od istaknutih zapadnih zvaničnika jedino Džon Bolton, tadašnji savetnik američkog predsednika Trampa, o tome otvoreno govorio. Naime, politiku SAD je uvek krasila pragmatičnost i spremnost da se u potrazi za adekvatnim političkim rešenjima naprave hrabriji iskoraci, nego što su na to bili spremni Evropljani. Samim tim, to jeste jedna od važnih činjenica za razumevanje američkog stava. Sem toga, moramo istaći da je u Beloj kući tada bio Donald Tramp, neko ko nije predstavnik tradicionalnog američkog establišmenta i ko je samim tim bio oslobođen većine predrasuda, za razliku od njegovog tadašnjeg naslednika na čelu SAD”, kaže za „Politiku” Srđan Graovac.

Naime, ni Tramp, ni Bolton, ni Grenel nisu gradili karijere na Balkanu devedesetih godina prošlog veka. Samim tim, nisu ni bili protagonisti stvaranja lažne države Kosovo. Ta monstruozna tvorevina nije njihov politički legat, pa je logično to što su bili spremniji na veće iskorake kada je u pitanju pronalaženje održivog rešenja za kosmetski problem. Međutim, ni oni u Trampovom prvom mandatu nisu imali dovoljno snage da se izbore sa američkom „dubokom državom”. Odnosno, sa onima koji su važan deo američke politike, a koji su čvrsto povezani sa veoma uticajnim albanskim lobijem u SAD.

„Svaku priču na temu razgraničenja tada su odlučno presekli Evropljani, a na prvom mestu nemačka kancelarka Angela Merkel. Doduše, uz svesrdnu podršku već pomenute američke ’duboke države’. Evropljani su, za razliku od Amerikanaca, od starta odbijali ideju podele i smatrali su je opasnom i štetnom. Opravdanje za taj stav bilo im je krajnje nesuvislo i kontradiktorno, a temeljilo se na stavu da bi se time otvorila Pandorina kutija promena granica na Balkanu, što je za njih neprihvatljivo. Doduše, činjenica je i da su se okolnosti u odnosu na 2017. i 2018. promenile i da je rat u Ukrajini kosmetsko pitanje podigao veoma visoko po važnosti u međunarodnoj geopolitičkoj areni, čime je i njegovo rešavanje dobilo jednu novu dinamiku”, navodi Graovac.

Ključni razlog zašto je to tako može se pronaći u tome što Putin svako malo kosovski presedan natrlja na nos zapadnim zvaničnicima i skrene im pažnju da su ovu igru rušenja suvereniteta i integriteta međunarodno priznatih država oni sami započeli daleke 1999. godine. Bitni politički činioci na Zapadu sada su potpuno svesni da im se dosadašnja politika prema Kosmetu vraća kao bumerang i da upravo zbog toga po pitanju rata u Ukrajini nemaju moralno superiornu poziciju u odnosu na Rusiju.

„Rešenjem kosmetskog pitanja Zapad želi da eliminiše kosovski presedan. Time bi ojačali svoju poziciju u međunarodnoj geopolitičkoj areni i dali novi zamah politici usmerenoj na širenje antiruske koalicije. Pošto su zapadnjaci ti koji podnose najveći teret finansijske i materijalne pomoći Ukrajini, uključivanje novih država u taj zapadni antiruski savez postaje im sve važnije. Sem toga, nakon izbijanja rata u Ukrajini na pitanje teritorijalnog integriteta stavljen je akcenat i to na globalnom nivou. Poslednjih godina Zapad nije imao previše uspeha u obezbeđivanju međunarodne podrške nelegalnoj kosovskoj nezavisnosti. Sada kada ceo svet vidi šta se dešava sa Ukrajinom, podrška separatističkim težnjama, pa samim tim i onima u južnoj srpskoj pokrajini, biće svedena na minimum. Sada je već očigledno da vreme ne radi za lažnu državu Kosovo i njene zapadne mentore i da je ovo možda i poslednji momenat da po tom pitanju nešto konkretnije urade”, ističe Srđan Graovac.

A profesor Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici Boris Bratina kaže da je takva mogućnost pregovora o potencijalnoj podeli Kosmeta već predviđena. Za naš list navodi da se to može očekivati budući da se dugo prebrojavaju glasovi sa februarskih pokrajinskih izbora čime se namerno pravi pravni vakum. „S druge strane, očekivano je da će ova mogućnost dovesti do burne reakcije Albina Kurtija, koji će, nema sumnje, biti podržan od vodećih članica EU, jer nije nikakva tajna da je on nemački igrač i pokušaće na sve načine da opstruira ovaj razvoj događaja. Na Kosmetu kolaju glasine da će novi predsednik pokrajinske vlade biti gradonačelnik južnog dela Mitrovice Bedri Hamza iz Tačijeve Demokratske partije Kosova, što će podržati Grenel”, navodi Bratina.

Inače, reč je o iskusnom političaru koji je karijeru počeo u „Trepči” da bi dogurao da guvernera Centralne banke Kosova i ministra finansija. U diplomatskim krugovima opisuju ga kao čoveka sa stavovima koje Amerikanci žele da čuju. On je pre mesec dana bio pozvan u SAD na sastanak sa predstavnicima Stejt departmenta i primio ga je i novi izaslanik za zapadni Balkan Aleksandar Kasanof.

A vodeći istraživač u Centru za geopolitiku Univerziteta u Kembridžu Timoti Les u intervjuu za prištinsku „Gazetu ekspres” ocenio je da stav i logika američkog predsednika Donalda Trampa o Ukrajini vode ka podeli Kosova kao trajnom rešenju, dodajući da to može biti praćeno otcepljenjem „preševske doline” od Srbije. „Vidim podelu. Na jednoj strani će biti liberalne vlade poput onih u Nemačkoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, koje su šokirane Trampovim pristupom Ukrajini, protive se američkoj intervenciji na Balkanu i bilo kakvoj podeli Kosova. Vidimo da SAD prihvataju promene granica ako to pomaže u rešavanju problema. I možemo videti da SAD žele da reše, a ne zamrznu evropske sukobe, dozvoljavajući SAD da smanje svoje prisustvo u Evropi. Sve ovo ima direktnu vezu sa Balkanom, gde logika Trampovog stava o Ukrajini vodi ka podeli Kosova kao trajnom rešenju njegovog nerešenog statusa, možda praćenom otcepljenjem ’preševske doline’ od Srbije. Ovo takođe ukazuje na novo političko rešenje u Bosni, koje uključuje ili veću autonomiju Republike Srpske, ili njenu nezavisnost i zajednicu sa Srbijom”, ističe Les.

Samim tim, kada se danas govori o nekoj eventualnoj ponovnoj aktuelizaciji pitanja podele Kosmeta, mora se sve već pomenuto uzeti u obzir. I to da Evropljani nisu promenili svoj dosadašnji stav i da je podela za njih i dalje neprihvatljiva, ali i to da su na vlasti u Vašingtonu one strukture koje su pokazivale više spremnosti za inovativna rešenja za pitanje Kosmeta. Nema sumnje da su SAD pod Donaldom Trampom neko ko se neće previše obazirati na mišljenja i stavove svojih evropskih saveznika. Najbolje se to može uočiti na pitanju sudbine Ukrajine, gde je raskol u nekad jedinstvenom zapadnom bloku danas i više nego očigledan. Naime, bivša, demokratska američka administracija, za razliku od Trampove, trudila se da svoju politiku sinhronizuje sa evropskim partnerima. Neretko su SAD bile neko ko je formalno prepuštao liderstvo Evropljanima u rešavanju akutnih izazova u njihovom dvorištu, dok je za sebe zadržavao ulogu nekog ko deluje iz senke. Tačnije, nekog ko nastupa tek onda kada njihovi saveznici nemaju dovoljno autoriteta da zajedničku politiku sprovedu u delo.

„Tramp nije ni ranije pokazivao previše obzira i želju da se usklađuje sa stavovima svojih evropskih partnera, već im je, kao što smo svedoci i danas, direktno i otvoreno nametao svoje ideje. Upravo zato, ukoliko nova administracija u Vašingtonu odluči da se pitanjem Kosmeta direktno pozabavi, kao što je to bio slučaj tokom prethodnog Trampovog mandata, onda ništa ne treba isključiti, pa ni eventualnu aktuelizaciju pitanja podele Kosmeta. Jer bez obzira što se tome protive evropske države, pa i deo američkog establišmenta, Tramp će svoj naum sprovesti u delo. Posebno u svetlu činjenice da se pitanje teritorijalnog integriteta država, kao jednog od ključnih temelja međunarodnog prava, sada već i otvoreno dovodi u pitanje, i to ne samo na primeru Srbije već i Ukrajine”, navodi Graovac.

Politički analitičar Srđan Barac postavlja pitanje da li male države danas zaista mogu da vode sopstvenu politiku. Za „Politiku” ukazuje na termin „Sinatrina doktrina”, koji se izvorno vezuje za politiku Moskve krajem osamdesetih godina 20. veka, kada je Sovjetski Savez dopustio istočnoevropskim zemljama da politički i ekonomski krenu „svojim putem” (po uzoru na čuvenu pesmu Frenka Sinatre „Maj vej”). U savremenom kontekstu, pogotovo od završetka hladnog rata, ovaj koncept se često koristi kao metafora: velike sile će tolerisati veći stepen nezavisne politike svojih saveznika ili manjih država, verujući da lokalni akteri najbolje poznaju svoje interese i regionalne izazove. „Sastanak Tramp–Zelenski je pokazao da je kombinacija geopolitičkih interesa i unutrašnjih političkih pritisaka u Americi (posebno kada se radi o odnosima sa Rusijom) umanjila prostor za samostalno odlučivanje malih država. Naime, ukoliko SAD procene da ’lokalno rešenje’ remeti širi strateški interes Vašingtona, verovatnije je da će ponuditi ili nametnuti svoje uslove. Na ovaj način se sve više vraćamo primeni Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta i hladnoratovskom razmišljanju”, kaže Barac.

Imajući sve ovo u vidu, vrlo je jasno da je pitanje Kosova i Metohije geopolitičko, a ne nacionalno pitanje. Ako bi se u jednom regionu, poput Balkana, tolerisala fleksibilnija politika granica, isti presedan mogao bi da se pozove i u drugim delovima Evrope (npr. istočna Ukrajina, Pridnjestrovlje ili Južna Osetija), što bi moglo da destabilizuje kontinent. Upravo zato su vodeće sile oprezne i ne žele da se „Sinatrina doktrina” – u smislu prepuštanja rešenja „na terenu” – proširi na toliko osetljiva pitanja. „Uprkos glasinama i povremenim tvrdnjama raznih političkih aktera, za sada nije bilo konkretnih koraka koji bi vodili podeli Kosova i Metohije. Dobar deo međunarodne zajednice, smatra da bi takvo rešenje moglo otvoriti Pandorinu kutiju teritorijalnih pitanja na Balkanu. Uz vrlo zaoštrene i barutom napunjene odnose u Bosni i Hercegovini koji prete da eksplodiraju svakog dana posebno je osetljivo pitanje severa Kosova, jer bi svaka izmena granica zahtevala čvrste međunarodne garancije i verovatno novi oblik međunarodnog sporazuma – što znači i znatno duže i komplikovanije pregovore od dosadašnjih”, zaključuje Srđan Barac.

Kad geopolitički interesi zamene „moj put”

Kada se podvuče crta, bez obzira na to da li posmatramo Balkan, istočnu Evropu ili neke druge regione, spoljna politika velikih sila često se zasniva na pragmatičnim interesima i geopolitičkim kalkulacijama. Sastanak Tramp–Zelenski, sa svim svojim implikacijama, samo je pojačao utisak da velika sila – bilo to Amerika, Rusija, bilo neka treća – više nije spremna da manjim državama ostavi prostor da „rade po svom”. I zato uvek ostaje prostor da se pitanje podele Kosova i Metohije ad hok stavi na sto i postane preko noći dominantna politička ideja. Na pitanje da li je „moj put” i dalje moguć ili su male države, pa i mi, osuđene na hodanje po tankoj žici interesa velikih, Srđan Barac odgovara da dokle god budu postojali akutni sukobi (poput onog u Ukrajini) i otvorena poglavlja sukoba u odnosima između Zapada, Rusije i NR Kine, manevrisanje manjih država će biti potpuno suženo i ograničeno.

„Drugim rečima, ’moj put’ biva zamenjen ’našim (ili njihovim) geopolitičkim interesom’. U tom kontekstu, i sama ideja podele Kosova i Metohije postaje ne samo balkansko već i šire evropsko, pa i globalno pitanje. Svaki pokret, a kamoli potez moramo posmatrati kroz prizmu tih složenih odnosa velikih igrača i moramo mudro i pažljivo birati kada da povučemo pravi potez. Ukoliko su ustanici znali da gledaju šta se dešava na bečkom, istanbulskom ili sanktpeterburškom dvoru i u skladu sa tim pokretali oslobodilačke akcije. Valjda i danas ima dovoljno pameti, tehnike i znanja da dobro osmotrimo kretanja na današnjim dvorovima, pa tek onda reagujemo”, naglašava Barac.