Petar Mrkonjić, zaštitnik Srba

Čitajući kao uvek odlične tekstove gospodina Slobodana Čikarića, i sada sam uživao u njegovom pismu pod naslovom „Vešanje spomenika kralju Petru Prvom Karađorđeviću”, objavljenom u „Politici” 19. februara. Autor objašnjava kolika je bila velika zahvalnost naroda iz Bosanske krajine i poštovanje uloge i značaja ličnosti Petra Karađorđevića u borbi za oslobođenje Bosanske Krajine, ali i čitave Bosne od turske okupacije za vreme ustanka 1875. godine. Iz zahvalnosti za njegov angažman u oslobođenju Krajine, bosanski Srbi su mu posle Prvog svetskog rata u centru Kozarske Dubice podigli spomenik pored zgrade Srpske pravoslavne crkve, a na početku Drugog svetskog rata ustaše su ga uništile.

Čikarić je naveo da je krajem 1876. godine Petar morao tajno da napusti Bosansku Krajinu kako bi izbegao hapšenje i zameo trag austrougarskim agentima. Opisao je na koji način je izvedeno njegovo tajno prebacivanje u Srbiju, ali nije objasnio zbog čega se to dogodilo, jer to nije bilo ni važno za poruku njegovog teksta. Naime, ustanak u Bosni nije mogao da se rasplamsa jer je Bosanska Krajina bila daleko od Srbije i Crne Gore, koje bi je više pomagale da je bila bliže kao Hercegovina.

Ustanak se u Bosni sveo samo na gerilsku borbu četnika i hajduka protiv Turaka. A onda i pojava kneza Petra Karađorđevića sa svojom četom među ustanicima. On se predstavljao kao dobrovoljac Petar Mrkonjić. Nije hteo da remeti tok ustanka svojim identitetom, pa se trudio da ga sakrije. Inače je iskreno, iz svojih najdubljih rodoljubivih osećanja, došao da pomogne svom narodu i nije tražio nikakvu nadoknadu ili zahvalnost u vidu zvanja ili titule za svoje učešće u ustanku. Smatrao je da je to njegova patriotska dužnost i hteo je, kao vojnik po struci, da doprinese nacionalnom oslobođenju svog naroda.

Tadašnji knez Srbije Milan Obrenović, beogradski dvor i vlada, pa i neke vođe ustanka, kao Mićo Ljubibratić, oštro su istupali protiv njega proglašavajući ga „špijunom i ubačenim elementom” koji će svojim delovanjem da unese neslogu i razdor među ustanike i njihove vođe, sa ciljem da se oni podele i tako lakše međusobno unište. Knez Milan je to radio iz dinastijske netrpeljivosti, a neke ustaničke vođe zbog toga što su se plašile da će njihov autoritet vojvoda i harambaša ugroziti novi četovođa Petar Mrkonjić svojim eventualnim uspesima u borbi, gde bi onda stekao veliku popularnost u narodu.

Petar je ipak formirao svoju četu i podigao logor na Ćorkovači, gde su se krajem septembra 1875. godine borili, ali bez značajnijih uspeha. Posao su mu otežavali svi – i Srbija, i ustaničke vođe, i austrijske vlasti, pa i naše javno mnjenje, koje ga je optuživalo za unošenje razdora i nejednakosti među ustanike. Uočivši sve te poteškoće, Petar se pismom obratio knezu Milanu Obrenoviću, apelujući na njegov razum i shvatanja sudbonosne važnosti tadašnjih događaja: „Poštovani Knjaže Milane, molim te da shvatiš i da ne osuđuješ moje prisustvo među našom braćom, kojima želim pomoći. Znam da to želiš i ti, njihovo oslobođenje od turskog zuluma i ujedinjenje sa majkom Srbijom. Molim te da imaš vere u moju reč, jer ja ovde nisam u svojstvu vladara ili pretendenta za titulu knjaza, već nastupam kao i svaki drugi srpski rodoljub koji voli i bori se za svoj narod, svoju otadžbinu i njihovu slobodu, ali pod okriljem tvog vladarskog plašta, i zato moraš da veruješ mojoj reči da ja kao Karađorđević sada ne čeznem ni za kakvom ulogom, nego samo želim uspeh svome narodu.”

Međutim, knez nije primio ponuđenu ruku pomirenja i tražio je od ustaničkih vođa i od austrijskih vlasti da Petra uhapse i proterivanjem iz Bosne onemoguće njegovo dalje delovanje na razvoj ustanka. Vođe ustanka u Bosni poslušaše kneza Milana i predočiše Petru da je u njegovom interesu da ih što pre napusti. Petar je to učinio u junu 1876, kad je Srbija rešila da uđe u rat protiv Turske carevine. Da je ovaj događaj loše uticao na moral bosanskih ustanika videlo se u njihovoj borbi i slaboj akciji. To je dovelo do velikih zbegova srpskog naroda i prema austrijskoj, ali i prema srpskoj granici. Zbog toga je srpski narod pamtio Petra Mrkonjića (Karađorđevića) kao svog velikog zaštitnika i nesuđenog spasitelja, nažalost proteranog s tog područja kad im je bio najpotrebniji. Narod je stalno evocirao sećanja na njega podigavši mu spomenik i dajući po njemu ime jednom svom gradu – Mrkonjić Grad.

Miomir Garašanin,

Beograd