Minimalizam je moj unutrašnji glas

Veliko je zadovoljstvo za kompozitora da održi autorski koncert muzike za orkestar. Iako sam ih u toku karijere imao dvadesetak, ovo je prvi sa isključivo orkestarskim delima. Svuda u svetu savremeni autori imaju problem sa predstavljanjem ove vrste muzike, jer je simfonijski orkestar veoma skup izvođački aparat. U vremenima sveopšte krize ansambli, da bi preživeli, moraju da izvode prevashodno klasičnu literaturu – koja donosi profit. Autorski koncerti simfonijske muzike su retkost, a pogotovu kod nas. Zato sam veoma zahvalan Umetničkom ansamblu „Stanislav Binički” i dirigentu Aleksandru Đurovu, koji će izvesti moja dela, kaže Vladimir Tošić, srpski kompozitor uoči koncerta 14. marta od 20 časova u Domu vojske u Beogradu, kada će biti na programu pet njegovih kompozicija: „Varial” (1990), „Voksal” (1995), „Multus” (2010), „Medial 9” (2013) i „Motuos 2” (2022).

Naš sagovornik ističe da je u stvaranju prošao kroz tri faze (1975–2000; 2000–2010; 2010 do danas) i da se sada izbor kompozicija sam nametnuo, jer ovih pet dela predstavljaju presek i genezu njegovog stvaralaštva i slušaćemo ih hronološkim redosledom – od „Variala” do „Motuosa 2”, koji se na ovom koncertu predstavlja premijerno.

Kompozitor Vladimir Tošić posvećen je decenijama minimalističkom stilu, multimedijalni je umetnik, redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, gde je svojevremeno završio kompoziciju u klasi Vasilija Mokranjca. Njegova dela su redovno izvođena na domaćim i stranim podijumima i nalaze se na više kompakt diskova izdatih u Srbiji i SAD, a i ovenčani su nagradama. U opusu ovog autora sve više mesta pripada muzici za film, a mnoge od tih numera naći će se uskoro na kompakt disku, baš kao i kompozicije u etno maniru. Tošić se bavi proširenim medijima, stvaranjem muzičkih grafika i objekata, a objavio je i četiri knjige posvećene muzici.

Da li možemo da nađemo neku osnovnu nit koja prožima dela koja ćemo slušati na vašoj autorskoj večeri?

Zajednički imenitelj za svih pet kompozicija je redukcionistički princip organizacije dela i repetitivnost. U prve tri kompozicije kao zvučna osnova dominira alikvotni niz (druga faza) dok su ostale dve zasnovane na slobodnim medijantnim akordskim vezama (treća faza). Veoma važna zajednička karakteristika jeste to što sam u svim delima pokušao da nađem spoj nečeg novog i slušljivog. Oduvek sam smatrao da muzika mora da bude bar u nečemu drugačija, od one koja joj je prethodila, ali da takođe mora da komunicira što bolje sa slušaocima – jednostavno rečeno, ne sme da bude dosadna.

U dokumentarnom filmu „Hronologija jednog bombardovanja” koji će biti emitovan na RTS-u čućemo i vašu muziku. Kako je nastala i kakav je izazov komponovanje za film?

Pomenuti film, koji bi trebalo da ima premijeru na godišnjicu NATO bombardovanja 24. marta na RTS 1, veoma je zahtevan jer će imati četiri dela, a samim tim i mnogo muzike. Do sada sam radio samo muziku za dokumentarno-igrane filmove, pa je ovo nastavak tog procesa. Komponovanje za film bitno se razlikuje od pisanja apsolutne muzike. Kada stvaram delo za koncertno izvođenje ono mora da bude koherentna, potpuno zaokružena, celina koju slušalac može intuitivno da prati – autor je u tom slučaju „zvezda”! Kod filmske muzike autor mora da bude u „drugom planu” i njegov zadatak je da zvuk bude komplementaran sa slikom, da smanjuje ili povećava tenziju i prati dramski tok. Filmska muzika je mozaična celina od mnogo malih delova, koji nisu zaokruženi, ni povezani. Zanimljivo u radu na filmskoj muzici je stilska širina koja je ogromna i samim tim inspirativna na drugačiji način. U više od dvadeset filmova koje sam do sada uradio imao sam mogućnost da koristim najrazličitije stilske pristupe: od minimalizma i serijalizma, pa do etno i pop zvuka. To su ti neki novi vidici koji su se otvorili preda mnom i u kojima uživam. Kao rezultat rada na filmu upravo je u pripremi disk „Zvuci istorije” sa 19 numera iz desetak filmova (2011–2019): „Milunka Savić”, „Stvaranje SHS”, „Košare” itd. Za koncertno izvođenje morao sam prvobitne kratke numere iz filmova da zaokružim i orkestriram. Nekoliko tih numera je orkestar „Binički” stavio na svoj repertoar i izveo ih više puta („Milunkin valcer”, „Marš pobede 2018”).

Etno-muzika je posebna tema, koliko je zahtevna za vas?

U punom smislu te reči komponovao sam samo jednu kompoziciju u etno-maniru – „Etnos” za gusle, harmoniku i kamerni orkestar.  Sticajem okolnosti sjajni harmonikaš Nikola Peković me je zamolio da napišem kompoziciju za njega i njegovu sestru Bojanu. U prvom trenutku sam bio iznenađen tom ponudom, ali me je onda ideja zaintrigirala i u jesen 2023. komponovao sam „Etnos“ koji je na koncertu na Kolarcu bio veoma dobro primljen. Potom je izveden i na Međunarodnoj tribini kompozitora 2024, a upravo sada je u priprema disk na kome će se naći ta kompozicija. S druge strane u filmovima sam uradio dosta numera u etno-stilu, kada se to uklapalo u priču. Takođe sam komponovao klavirsku zbirku „Muzika za male pijaniste”, sa 30 kratkih kompozicija, namenjenih učenicima nižih muzičkih škola među kojima ima nekoliko u etno-maniru. Shvatio sam da takva literatura kod nas u velikoj meri nedostaje. Veoma sam srećan što se te numere izvode, a izdvajaju se „Istočna svita”, „Kosovska pesma”, „Dorska igra” i druge.

Gde su najbolje primljena vaša dela, sa kojim muzičarima sarađujete i da li vas minimalizam i dalje snažno nadahnjuje?

Minimalizam je definitivno moj unutrašnji glas, koji pratim od moje kompozicije „Melanž” (1975), pa sve do danas. Prirodno je da se pristup komponovanju menjao tokom vremena, ali glavne osobine su stalno iste: repetitivnost i procesualna izgradnja oblika, pre svega. Menjala se najviše strogost u organizaciji dela, koja je u prvoj fazi bila totalna, do novijih ostvarenja koja „dišu” malo slobodnije – u cilju bolje komunikacije sa publikom. Pošto je minimalizam u muzici praktično nastao u SAD logično je da sam tamo imao najviše izvođenja: od solističkih i kamernih, pa sve do orkestarske kompozicije „Medial 623“, izvedene uz orkestar Ujedinjenih nacija krajem 2023. godine. Vremenom se krug stranih izvođača širio tako da je moja muzika interpretirana od Južne Amerike preko Evrope pa sve do Japana. Najtrajniju saradnju sam ostvario sa vrhunskim ansamblom za minimalističku muziku „In process“ iz Kasela, koji je izveo više puta nekoliko mojih dela od 2006. pa do danas. Oni upravo u ovom mesecu obeležavaju 40 godina rada i tim povodom izaći će disk na kom će biti i moja kompozicija „Motuos”, što me veoma raduje.