„Kovači" na velikoj turneji u Rumuniji

Pančevo – Dugovečnost jedne pozorišne predstave ne zavisi ni od pisca, ni od reditelja, već od odnosa između glumaca i publike. Dogodi se da budu dobri i tekst i podela i režija, a da predstava ne poživi više od desetak izvođenja. Publika, pak, pokazuje se već tokom više od 30 godina, voli „Kovače”, komad dramaturga, komediografa, pisca i satiričara, Pančevca Miloša Nikolića. Posle decenija od prvog izvođenja, živa je, i opet je pred publikom, ovoga puta u susednoj Rumuniji.

U okviru nacionalne turneje pozorišta „Teatrul de comedie” predstava „Fierarii”, na rumunskom, krenula je na svoj put iz Bukurešta. Koliko je popularna među našim komšijama govori da se ne igra u matičnom pozorištu trupe, već je angažovana sala „Jon Karamitru” Nacionalnog pozorišta, koja prima gotovo 1.000 gledalaca, odakle je produžila do Konstance i pozorišta „Casa de Cultura Sindicatelor”.

Ovog meseca, „Kovači” gostuju u gradu Targu Murešu 17. marta, u Brašovu dan kasnije i ponovo u Bukureštu 24. marta, da bi rumunsku tureneju zvršili u gradu Jašiju 31. marta u Nacionalnom teatru „Vasile Aleksandre”.

Zaplet jedne od najizvođenijih i najgledanijih predstava u nas smešten je u vreme Drugog svetskog rata kada trojicu kovača ratne prilike dovode kod nepoznatog kolege, u tuđu kovačnicu, u tuđu kuću, i kod tuđe žene. Onda više od dvadeset godina kasnije, svaki od njih saznaje da njegova kovačnica jeste njegova, da njegova žena nije to baš sasvim, a da njegov sin, rođen u vreme rata, nije njegov, već čedo ratnih veza – logoraša Srbina Ace i Nemice Lujze, nemačkog vojnika Šmita i ruske komsomolke, te ruskog oslobodioca i Srpkinje – Banaćanke.

Kao neka vrsta antičke drame, u „Kovačima”, jedna ozbiljna situacija, tragična, postaje smešna, teme se u njoj umnožavaju i variraju, a ona raste kao grudva snega koja se kotrlja niz breg i uvećava. A kod „Kovača” se zbilo i nešto neverovatno. Kao nekakav amalgam, desio se veličanstven susret glumaca i publike, napominje Nikolić. On je davne 1991. godine napisao dramu, koja od tada nije izgubila publiku, ali ni na značaju. Kako i zašto objašnjava kritika, koja uz same reči hvale, objašnjava da su „Kovači” ispoštovali „principijelnu odrednicu savremenog domaćeg repertoara – aktuelnost”.

– Priča se odnosi na svaku glupost koju nazivamo ratom i na njegove posledice, uz optimizam da ćemo se jednog dana opametiti i prestati da nasedamo na usijane glave što nas vuku u nesreću... Bog je stvorio čoveka, nije napravio ni Srbina, ni Hrvata, ni muslimana, ni katolika, ni pravoslavca... Svaka naša iluzija da pripadamo nečemu, u ovom komadu se razbija i svi ratovi, svaki nacionalizam, postaju apsurdni i besmisleni – kaže za „Politiku“ dramski pisac Miloš Nikolić

Komediju „Kovači”, ili „Kovači”, „Kováči” „Kovali”, „Kovácsok”, „Die Schmiede”, „ΟΙ ΣΙΔΕΡΑΔΕΣ”, „Fierarii”, „Cu capu` de nicovală”, „Cu mâna pe ciocan”, „Între ciocan și nicovală”, Nikolić je pisao po porudžbini za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, gde je za više od tri decenije delo igrano na srpskom, mađarskom i rumunskom jeziku. „Iskivani” su „Kovači” i dve decenije na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a „primili” se i stotinama hiljada gledalaca u Srbiji, regionu, Evropi, pa i svetu – u Slovačkoj, Grčkoj, Kipru, Rumuniji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, čak i u Kanadi. To je i prva predstava igrana na znakovnom jeziku.