Uzaludni apeli

Atina, 10. decembra – Uz sve kroz šta Grčka prolazi ovih dana, danas je došao još jedan generalni štrajk, zakazan doduše ranije, drugim povodom. Apeli vrha vlasti da se, s obzirom na okolnosti, odloži, nisu pomogli: sindikalne vođe su ostale pri svome.

Van centra Atine, koji je od noći između subote i nedelje džinovska arena u kojoj se sukobljavaju mladi Grci, puni besa i destruktivne energije, i zbunjena i nemoćna policija, sve je danas izgledalo normalno. Uprkos štrajku, oko podne smo videli autobuse gradskog saobraćaja kako prevoze putnike, sve prodavnice i restorani su otvoreni. Ovo je sigurno varljiv utisak, posetilac sa strane ne može da primeti one detalje koji svedoče da se ipak dešava nešto vanredno. Objašnjenje, donekle i savet, daje nam jedna prodavačica: „Sve je u redu, dok ste van centra”.

Lider grčke opozicije, bivši šef grčke diplomatije, predsednik Pasoka Jorgos Papandreu obratio nam se danas, kao učesnicima svetske konferencije Globalnog foruma za razvoj medija, iskoristivši priliku da, pred kamerama domaćih TV stanica, uputi apel za odgovornost, samokontrolu i kraj nasilja u zemlji. Za unutrašnju političku upotrebu pomenuo je i da Grčka mora da promeni svoj model razvoja, jer je, po njemu, upravo postojeći stvorio zapaljivo tle koje je buknulo posle varnice proistekle iz okršaja policije sa grupom mladića prošle subote, u kojem je izgubljen jedan mladi život.

„Grčka prolazi kroz najveću krizu koju pamti”, rekao je danas na ovom medijskom skupu sa 450 učesnika iz 106 zemalja – domaćin predstavnicima medijskog esnafa Atina nije mogla da bude u nezgodnije vreme – ugledni grčki novinar Pavlos Simas. Prema mojoj proceni, on ima tek nešto više od 30 godina, i sigurno ne pamti sličan socijalni požar koji je istim povodom, policijskim ubistvom jednog mladog čoveka, ovde izbio 1985, da bi bio ugašen tek posle nekoliko meseci.

Sa neredima u gotovo svim važnijim gradovima, koji ne nagoveštavaju znake smirivanja ni petog dana otkako su počeli, Grčka svakako pokazuje svoje nefunkcionalno lice. Kao posmatrači izbliza svega što se događa, mi, strani novinari koji nisu eksperti za Grčku, s naporom pokušavamo da razumemo destruktivni nagon ovdašnjeg mladog sveta, sa jedne, i nemoć vlasti, sa druge strane.

Mnogi ovde, naime, odobravaju proteste, ali ne i paljevine i rušenja. Pošto se vlasti više nego bilo čega drugog sada plaše da još neko ne pogine, huligani koriste priliku za razbijanje i pljačkanje, što opet proizvodi dodatne lične drame: mnogim preduzetnicima čije su radnje izgorele upropašćen je višedecenijski trud.

Glavni utisak koji stičemo iz razgovora sa grčkim kolegama i običnim ljudima jeste da je ubistvo jednog srednjoškolca, sahranjenog juče na periferiji Atine, bio samo katalizator koji je probleme zemlje izneo na površinu. Kao i svugde drugde, i ovde je glavno merilo (ne)uspešnosti politike to kako ljudi žive. A Grci, ili bar kritična masa Grka, nezadovoljni su, zabrinuti i uplašeni. Pročitah jutros u jednom evropskom dnevniku da je ovo možda prva buna protiv teških vremena koja predstoje svugde u Evropi. Na to dodajem sopstvenu procenu: da će u tim teškim vremenima najgore proći oni najslabiji, za krizu najmanje pripremljeni...

Izuzetno precizan opis kako se Grci osećaju zbog svega ovoga dat je jutros u komentaru u dnevniku „Katimerini”. Autor u njemu citira jednog svog prijatelja koji mu kaže:

„Sećaš li se euforije koju smo osećali kad smo pobedili na prvenstvu Evrope u fudbalu, ili oduševljenja onog leta kada smo bili domaćini Olimpijade? E pa, danas se osećam sasvim suprotno!“