Gde tražiti ljubav u svetu poremećenih vrednosti

Mrožekov „Tango” verovatno je najkomplikovaniji komad koji sam do sada režirala. Uzbudljiv za čitanje, pametan, duhovit, ali zahteva kompletnu dekonstrukciju, pa ponovnu izgradnju prilikom postavljanja na scenu, kaže za „Politiku” rediteljka Ksenija Krnajski koja u Narodnom pozorištu Timočke Krajine „Zoran Radmilović” u Zaječaru sa odabranom ekipom postavlja ovaj komad na scenu.

Predstava „Tango” poljskog dramskog autora, dramaturga i karikaturiste Slavomira Mrožeka premijerno će biti izvedena u utorak uveče, 25. marta od 20 sati u pozorišnoj kući u gradu na Timoku. Mrožekove junake tumače Jovan Veljković, Ana  Bretšnajder, Miloš Tanasković, Gabrijela Bećarević, Nataša Petrović, Bojan Veljković i Ivana Bartunjek.

– Dugo sam sa glumcima radila samo na štrihu, htela sam da sačuvamo misaono-filozofsku mrežu, da istaknemo one dijaloge koji nadilaze politički kontekst ranih šezdesetih prošlog veka kada je komad nastao i postaju senzorska kopča sa našim savremenim društveno-političkim trenutkom. Ali, te kopče nisu eksplicitne, one su „iznutra”. Ovo je, ipak, na prvom mestu komedija apsurda, pa smo se trudili da se sa scene ne sliva intelektualna logoreja, već da u njoj može da uživa raznolika publika – konstatuje Ksenija Krnajski.

Kompleksni Mrožekovi junaci i njihove životne situacije možda bi se najbolje mogli opisati rečju zbunjenost. Drama „Tango” bavi se generacijskim jazom u savremenom svetu u kojem je sistem vrednosti rasturen, a da novi nije stvoren. Šta je u fokusu vašeg rediteljskog rukopisa ovog komada?

Postavljanje ovog komada, zapravo, nadovezuje se na moju prošlogodišnju postavku Djurangovog komada „Vanja, Sonja, Maša i ostali” u Ateljeu 212. Zanima me generacija pametnih i obrazovanih, ali pesimističnih pojedinaca, koje sede u fotelji i čekaju bolji život. Ta srednja generacija što se koprca u svetu gde su ideali kompromitovani na svakom koraku, koja na određenom nivou oseća gađenje prema tradiciji (jer stara generacija tradiciju živi bez mozga, sa strahopoštovanjem), ali skepsu prema revoluciji. Mladi pokušavaju da zgrabe slobodu između ta dva sveta, oni možda nisu uvek pametni, ali su srećom pametniji od nas.

Slavomir Mrožek napisao je dramu „Tango” 1964. godine. U njenom centru je Artur, koji može da bude „pročitan” i kao reminiscencija na Hamleta. Kako uhvatiti neuhvatljivog Mrožeka sa svojim idejama?

Mislim da Mrožek kroz svog Artura ismeva Hamleta, odnosno u skladu sa našim vremenom, kako reče Šekspir, „iščašenim iz zgloba” – dovodi ga u pitanje. Pre svega motive njegove pobune i njegove ambicije. Dok pokušava da zavede „red” u porodicu koja živi dekadenciju minulih epoha: uz alkohol, kartanje, seksualne slobode i neuspeli avangardni performansi, on u svom konzervatizmu i odsustvu originalnih ideja postaje karikatura tog novog vremena. Dok Hamlet okleva, dok ga razdire čežnja za osvetom i reuspostavljanju poretka, Artur se strmoglavljuje u akciju bez jasnog koncepta i dominantno sebičnih motiva. Od nezadovoljnog razmaženog derišta do diktatora kratak je put.

„Tango” je u svojoj suštini porodična drama o neslaganju unutar jedne porodice.  Ono što se možda negde nazire i što Mrožekovi likovi brane jeste ljubav. Kako osećate reč ljubav u svetu koji je postao groteskno mesto?

Ljubav u svetu poremećenih, naopakih vrednosti moramo da tražimo na neočekivanim mestima. Ono što je nekad bilo toplo i intimno, danas je javno, kolektivno, neudobno, rizično, traži odricanja, hrabrost i antičku istrajnost. Ono što je divno i starinsko jeste to što je ta potraga u stvari vraćanje na početna podešavanja, pa nam ljubav dolazi kao katarza, dok smo u potrazi za nečim drugim, istinom, ili pravdom, recimo.

Zahtevno je uhvatiti Mrožekovu nit budući da se iz samo nekoliko autorovih rečenica žanrovski stvar menja od dramskog, komedijskog, grotesknog, farse, tragedije... Koliko je delikatno dovesti stvari u red?

Da, Mrožek vas bukvalno gurne niz žanrovski tobogan (život), i to onaj sa gomilom krivina i spirala u kojima se ponekad zaglavite. U tim situacijama glumci instinktivno beže u melodramu, jer se u njoj osećaju sigurno i „normalno”. Ali, pošto u  „Tangu” (državi) srećete likove ( političare) koji ne trepnu kad im pogine sin, onda nam nikakav „mirjamski” prostor ignorantne patetike nije opcija.

Po čemu ćete pamtiti ovaj rad sa zaječarskim ansamblom?

Po tome što su srčani, pozitivni, što su timski igrači, iako svi potpuno različitih temperamenata i glumačkih sredstava. Sa ovom podelom spuštanje niz rolerkoster je i zabava i privilegija.