Život u Ahenu

Zanimljiv tekst, koji sam procitao u ovoj rubrici od 17. oktobra 2008. me pokrenuo da pošaljem priču o svom životu u Ahenu. Ova interesantna priča o detaljima života na Menhetnu u Njuorku je potvrdila da mi stranci na isti način razmišljamo, bilo da se nalazimo u Evropi, Americi, Kanadi.

Ahen je čuveno banjsko lečilište, čije se ime piše sa dva sastavljena slova „aa“ (Aachen), što je nama naviklim na ćirilicu, bilo teško zamisliti. Nalazi se u zapadnoj Nemačkoj u državi Severna Rajna Vestfalija, na granici Belgije, Holandije i Nemačke. U ovom gradu su se nekada krunisali nemački kraljevi, a u poslednje vreme jednom godišnje se dodeljuje „Karlova“ nagrada, koju su dobili Klinton, Solana, gospođa Merkel. Tehnički Univerzitet u Ahenu sa trideset hiljada studenata, je srce ovog prelepog grada, koji je poznat kao sastajalište raznih ljudi i kultura. Svoju dušu Ahen pokazuje na karnevalu, koji traje tri dana i održava se svake godine. U Ahenu ima oko dve stotine četrdeset hiljada stanovnika, a od toga oko šest hiljada porodica sa prostora bivše Jugoslavije, pa je sasvim normalno čuti naš jezik na ulicama, parkovima i u prodavnicama.

U njemu žive tri grupe naših ljudi. Prva grupa su ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, koji su dolazili sedamdesetih godina u potrazi za poslom i za-pošljavali se u fabrici čokolade „Lindt“ ili čuvenom „Filipsu“. Druga grupa su porodice, koje su u vreme ratnih sukoba '90-tih stizale iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Treća grupa je dolazila u poslednjih deset godina iz redova naših profesora, naučnika i studenata. Moja porodica pripada ovoj trećoj, sve brojnijoj grupi.(/slika2)

Krajem 2001. godine kao docent sa Tehnološko-metalurškog Fakulteta u Beogradu dobih Humboltovu stipendiju i zajedno sa suprugom Milenom i dve ćerke stigoh u Ahen, za koji nisam znao da uopšte postoji na geografskoj karti. Radeći na Institutu za procesnu metalurgiju i recikliranje metala Tehničkog Univerziteta u Ahenu upoznao sam kolege iz Nemačke, Rusije, Kine, Meksika, Japana, i cele Evrope. Posle godinu dana učenja nemačkog jezika i moja supruga je dobila zaposlenje na Institutu, radeći istovremeno svoj doktorat. Ćerke su pošle u školu i vrtić, gde su vrlo brzo naučile Nemački jezik. Nije bilo lako privići se na novu sredinu, ali život nas vuče napred, ne dozvoljavajući da se lako predajemo i vraćamo u prošlost. Naša vedrina, hu-mor i spontanost su otvarali tradicionalno zatvorene domaćine, otkrivajući neke njihove skrivene kvalitete i želju da pomognu strancima da se uklope u novu sredinu.

Posle godinu dana počeo sam rekreativno da igram fudbal sa kolegama, a onda upoznao i naše ljude, koji su se okupljali u timu Jugoslavija Ahen. Nezavisno od mesta porekla, družili smo se i zajedno osvajali pehare na raznim turnirima. Zajedno smo odlazili preko vikenda da pratimo utakmice srpskog tima “Vuk” ili hrvatskog tima “Sokoli”, koji se takmiče u regionalnoj ligi Ahena i dele stadion u blizini belgijske granice. Naši mladi ljudi se ovde okupljaju jednom sedmično na malom fudbalu a posle se druže do kasnih većernjih sati. Zajedno sa nama na utakmicama se pojavljuje i pravoslavni sveštenik Slavenko Slavić, koji sem svoje mudrosti, pokazuje i fudbalsko znanje. Vikendom obično idemo u pravoslavnu crkvu u susedni Virselen.(/slika3) U slobodno vreme šetamo do susednog brda “Lusberg”, odakle se vidi ceo grad, kao na dlanu. Tu je i spomenik, na kome su ispisane i vazdušne daljine do većih gradova Evrope, među kojima i do našeg Beograda. Na svoj život u inostranstvu gledam kao da nikad nisam napustao svoj zavičaj, već otišao da odradim neki posao i da se brzo vratim. Međutim sedam godina je već prošlo, a ja sam i dalje u Ahenu.

O životu naših doktora nauka rasutih širom sveta napisao sam u 2008. i knjigu “Ugledajte se na njih - neobične priče o uspešnim ljudima o kojima se malo zna i retko piše”. Ipak potanje koje ostaje za sve nas u inostranstvu, je u kojoj meri se menjamo pod uticajem nove sredine i navika, a koliko ostajemo svoji. Evo tri epizode iz mog života o kojima bih voleo da pročitam mišljenje ostalih čitalaca:

Prva je vezana za vreme kada smo tek stigli i kada sam se ne poznajući nikog osećao otuđeno u novom gradu. Nakon prvih šest meseci dobili smo poziv od naše zemljakinje udate za Nemca, da ih posetimo i da se upoznamo sa njihovim zetom, koji je moj zemljak sa Zlatibora. Iako se nikada ranije nismo videli, nas dvojica smo uz specijalitete sa roštilja i „šnaps” brzo došli do raznih zajedničkih poznanika. Na kraju smo usred bela dana zapevali u dvorištu na iznenađenje prisutnih Nemaca. Nakon svake nove pesme primetio sam da su domaćini sve ozbiljniji, i da im je nelagodno. Ni naše najlepše starogradske pesme otpevane iz duše nisu mogle da promene raspoloženje prisutnih. Kasnije, su mi objasnili da se tako nešto nikad nije desilo u njihovoj ulici.

Druga je vezana za moju posetu Atini, gde sam zajedno sa nemačkim i srpskim kolegama učestvovao na jednoj konferenciji. U pauzi smo sedeli na jednom trgu i uživali u suncu i grčkim specijalitetima. Odjednom se pojavila grupa dece sa hamonikama. Naši zemljaci su skočili i sa po 10-20 evra darivali čudni orkestar, iako nam nisu ništa naše odsvirali. Nemačke kolege su me pitale „Kako je moguće da neko tako lako izvadi novac i pokloni nepoznatom”. Objasnio sam im da mi dolazimo sa Balkana, i da nam naš temperament ne da mira, već za muziku, pesmu i igru dajemo i poslednju paru. Rekli su da je njima to neshvatljivo, i da se to kod njih nikad ne dešava.

Treća epizoda se odigrala u Beogradu u restoranu „Tramvaj” u blizini Vukovog spomenika. Nakonzavršenog sastanka evropskog projekta našli smo se u ovom restoranu, koga se iz studentskih dana sećam kao „Žagubica”. U prepunom restoranu svirao je orkestar sa violinistkinjom Valentinom i Grujom, i to melodije iz Španije, Meksika, Brazila...Kada su nas ugledali i shvatili da smo „stranci“, krenuli su taktovi iz Grčke i Nemačke. Iako sam bio na raznim slavljima, ovako nešto nisam doživeo. Negde oko jedan po ponoći, jedan od mojih nemačkih kolega, koji se onomad čudio mojim zemljacima u Atini, je izvadio 100 dolara i krenuo prema muzičarima. „Ali to je 100 dolara?”, rekao sam. Nasmejao se i odgovorio: ”To nije ništa, u odnosu na ono koliko oni zaslužuju. Ostajemo ovde do ujutru”.

Posle svega, uvek se mislim kako li ću reagovati kada ponovo dođem iz Ahena u Skadarliju, ili začujem zvuke trubačkih orkestara na Zlatiboru.