Pakistanski polip

Posle 11. septembra u Njujorku (2001), Vašington je od Islamabada zatražio da Pakistan„bezuslovno” prekine saradnju s talibanima u Avganistanu, pa je u komandi vojske u Ravalpindiju usledio jedan mučan sastanak tadašnjeg šefa države Mušarafa i generala u armijskom vrhu. Mušaraf se nije kolebao.Ali, u zategnutoj atmosferi skupa, četvorica od dvanaest prisutnih generala odbila su „proameričkoopredeljenje”predsednika.

Oponenti nisu bili beznačajne ličnosti. General Mehmud Ahmed, duboko posvećeni muslimanski vernik i svojevremeno Mušarafov najbliži saveznik, predvodio je u tom trenutku ISI, pakistansku vojnoobaveštajnu službu.

General Usmani pomogao je pri udaru i povratku armije na vlast (1999). General Kjani, komandovao je garnizonom u Ravalpindiju, a glavnokomandujući u Lahoreu, Mohamad Aziz Kan, bio je bivši zamenik šefa ISI.

Neposlušni su sklonjeni u stranu i Vašington je bio zadovoljan. Posebno kada je Mušaraf (2002) još i uhapsio oko dve hiljade najratobornijih islamskih ekstremista, obećavajući da će ih se Pakistan sasvim ratosiljati – a to je značilo da će im armija Pakistana ukinuti dotadašnju vojnu i finansijsku pomoć.

Pokazalo se – šefu Pakistana, lakše je bilo to obećati nego učiniti, zbog žilavosti ISI. Moćni centar svih bezbednosno-obaveštajnih službi već je bio država u državi, kontrolišući narkotike, korupciju, novac i finansiranje avganistanskih talibana.

Avganistanska misija ISI hipertrofirana je u vreme njenog savezništva sameričkom CIA, u aktivnostima protiv tadašnjih sovjetskih okupatora. Međutim, patronat službe nad mudžahedinima produžen je i kasnije, a spektar dejstava ISI proširen je i podrivanjem u Kašmiru, sada protiv Indije.

Dakle, period optimizma u vezi s mogućnostima Mušarafa da kontroliše ISI bio je kratak. Pokazalo se da je general prinuđen na kompromise s vrhovima u službi. Najveći brojpohapšenih brzo je oslobođen, a među njima čak i pojedini vođi organizacija na indeksu terorističkih. Dabome, produžena je i podrivačka aktivnost u Kašmiru. Obukaza diverzantski rat u Kašmiru odvijala se kao i pre. Novčani prilozi za takvu aktivnost sakupljani su kao i pre. I bez obzira na Mušarafovo tobožnje čišćenje obaveštajne službe „gvozdenom metlom”, kao i pre, stotine njenih antiameričkih pripadnika zadržalo se ili u redovima ili u mreži kontakata ISI.

Armija Pakistana opovrgavala je slične navode. Generali su tvrdili da senjihova pomoć mudžahedinima u Kašmiru svodi na „moralnu, diplomatsku i političku”. U stvari, unutar ISI postojala je sve vreme „kašmirska ćelija”, koja je pulsirala aktima terorizma u provinciji.Nesposobnost Mušarafa da iz zahuktale mašine tajne službe eliminiše njene verski ekstremne elemente (ili, možda, njegova nespremnost da to učini!) koštala je na kraju šefa Pakistana podrške Vašingtona.Zameralo mu se da tobože izbegava da se suoči s islamskim ekstremistima unutar same ISI.

Islamabad je prihvatao da unutar ISI„ima samo elemenata” bliskih talibanima. Ali, dokazivao je da „elementi” nisu uticajni.

Navodno, reč je o izopštenima iz organizma pakistanskog polipa, što nije bilo tačno. Polip je imao i ima pipke u stalnim, povremenim ili „honorarnim” agentima na terenima Avganistana i Kašmira.

Atentat terorista u Mumbaju (prošle nedelje) ukazao je na latentnu opasnost koja iz toga proizilazi. Dve nuklearno naoružane sile,Indija i Pakistan, obrele su se povodom krvavog čina opasno politički konfrontirane. I, što je kontradiktorno, obe su u pravu. Delhi je bio u pravu, tvrdeći da trag, u krajnjem, vodi u pravcu Pakistana. Ali i Islamabad, dokazujući da vlasti novog predsednika Pakistana Asifa ali Zardarija ne podstiču kašmirske teroriste. Mogućno je, međutim, da Zardari govori ono što zna, a da istinu zna samo ISI. U tom slučaju, Zardarijuće „razlika u obaveštenosti” uskoro biti problem.