Pribežište od napete svakodnevice

U svoja dva romana „Petrovgradska prašina” i „Andraci, Jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata”, koji nisu toliko dečja literatura koliko su posmatranje sveta iz ugla deteta, Voja Despotov bavi se zaboravljenim okrajcima „pupuškama” (Voja je bio pekarsko dete, a pupuška označava okrajak ili narandžastu „kapicu” na okruglom pekarskom hlebu „cipovki”), sećanjima na svoje detinjstvo i odrastanje u jednom čudnom, tajanstvenom gradu koji danas, možda, više i ne postoji. Reč je o Petrovgradu, kako se nekada, dok je Voja Despotov rastao, pedesetih godina 20. veka zvao Zrenjanin.

Nikola Zavišić, reditelj bogate mašte i nepresušne energije, ovako je za „Politiku” pričao o svom novom scenskom poduhvatu. U pitanju je predstava „Andraci, Jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata” Vojislava Voje Despotova, u režiji i dramaturgiji Nikole Zavišića, koja će premijerno biti izvedena u petak uveče, 21. marta, od 18 sati na Lutkarskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu. U susret nastupajućoj godini kulture, za čiji je nacionalni centar ovoga puta izabran grad na Begeju.

– Amanet Voje Despotova predstavlja veliku radost za sve nas koji poštujemo njegov rad i dar. Za sve nas koji volimo njegov Petrovgrad i njegova stvarna i izmišljena „čudovišta”.

Kada kažem „za sve nas”, tu pre svega mislim na širu ekipu predstave, a od trenutka kada se predstava proširi na publiku i (voleo bih!) „zarazi” je, nadam se da će „svi mi” da podrazumeva i sve vas – veli Zavišić.

Na pitanje koliko je inspirativno raditi lutkarsku predstavu u gradu na Begeju u ovim „okvirima”, kaže:

– Opšte društvene okolnosti su se, za vreme rada na ovoj predstavi, dodatno intenzivirale, onespokojile nas i uznemiravale sve većim i većim pritiskom, u odnosu na naš poslednji razgovor za „Politiku” povodom premijere predstave „Uobraženi bolesnik” u Narodnom pozorištu u Beogradu.

I tada je bilo izuzetno komplikovano i teško baviti se umetničkom interpretacijom stvarnosti koja je daleko oštrija, bolnija i snažnija od bilo kakvog scenskog podražavanja.

Ne može nijedan razgovor o inspiraciji prilikom rada u nekoj kulturnoj instituciji da prođe bez ovakve konstatacije, jer spoljni događaji: sveopšti protesti studenata i građana širom zemlje i često potpuno bezumni odgovori predstavnika vlasti na njih, izuzetno snažno utiču na sve nas i ogledaju se u svakom segmentu našeg rada. Ne možemo se praviti da ih nema.

 U tom smislu, kaže naš sagovornik, zapravo uopšte nije jednostavno ni lako biti inspirisan, bilo da se radi u gradu na Begeju bilo bilo gde drugde.

– Ipak, intenzivnim druženjem, iščitavanjem tekstualnog predloška duhovitog i šarmantnog Voje Despotova, u više nego interesantnom prostoru za probe zrenjaninskog pozorišta, uspeli smo da nađemo mentalno pribežište od napete svakodnevice i da kroz pokušaj scenskog uprizorenja Vojinih ideja, slika i čudovišta, obezbedimo sebi putovanje u svetove u kojima društvene okolnosti ne igraju nikakvu ulogu. Utoliko mogu da se, u ime cele ekipe, zahvalim Voji Despotovu, što nam je omogućio ovako ekskluzivno duhovno i duhovito putovanje. Nećemo mu to zaboraviti. Nadam se da ćemo na to isto putovanje odvesti i publiku sa nama, kada se budemo sreli – dodaje reditelj.

Iako predstavu „Andraci, Jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata” brojna ekipa radi na lutkarskoj sceni pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu, ipak, kako saznajemo, nije reč o klasičnoj lutkarskoj predstavi, već o živoj, eklektičnoj, zaumnoj kombinaciji stilova i izraza.

– U predstavi postoji dovoljno lutkarskih elemenata, ali koristimo i tehniku black light pozorišta (fluorescentni elementi u potpunom mraku), zatim uživo snimanje sa više kamera i montaža slike na licu mesta, koja se putem projektora prenosi na platno (oblake), zatim crtanje na podlozi posutoj brašnom...  (totalni dizajn Blagovesta Vasileva). Takođe, važni elementi predstave su ritam, muzika i zvuk (kompozitor i dizajner zvuka je Goran Simonoski), zatim svetlo (Robert Lacko), papirnati avioni koji se vraćaju u ruke onome ko ih baci i tako dalje. Zaista je šarenolik svet Voje Despotova koji smo prisvojili za sebe i postali u njemu od gostiju domaćini – priča Zavišić uz napomenu:

– Predstava je koncipirana kao neka vrsta enciklopedije čudovišta, i svako čudovište predstavljeno je na drugačiji, sebi svojstven način. Otuda potreba za toliko različitih tehnika: Vojina čudovišta su to zaslužila! Ali ne bi bilo moguće da ih toliko zavolimo i oživimo da nije bilo izuzetnog strpljenja, talenta, ljubavi i posvećenosti glumaca koji su stali zajedno sa mnom i ekipom iza ove predstave: Snežane Popov, Nataše Milišić, Marije Pantin, Predraga Peđe Grujića i Kristiana Kardoša.

„Andraci, Jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata” pre svega je iznenađujući i potpuno nestandardan literarni predložak. Jedinstven je to, naglašava Zavišić, roman za ovo naše podneblje, nenaviknuto za stilska i formalna iskakanja iz dobro uhodanih i utabanih staza opšteprihvaćenosti. Voja Despotov se opšteprihvaćenim stazama jako opire i traži svoje, originalne, sveže i neobične puteve i tunele koje svako ko se pozabavi njime mora sam da nađe i probije. U tome je radost, kaže, koju pominje, a vezana je za rad na ovom materijalu. Radost otkrivanja novih, svežih puteva u traženju priče, smisla, poezije.

Rad na predstavi spojio je Nikolu Zavišića i autorsku ekipu sa dva izuzetna umetnika koji su bili toliko otvoreni da im izađu u susret i podele svoje ogromno znanje i svoju kreativnost sa njima.

– Oni žive u Zrenjaninu i bave se mnogim kreativnim načinima izražavanja, a u našem slučaju su se bavili grafičkim dizajnom (plakat i program) i fotografisanjem predstave (Dragan Mileusnić i Željko Serdarević). Uz mudro i promišljeno rukovodstvo lutkarske scene NP „Toša Jovanović” nekako je ovaj spoj zanimljivih ljudi uspeo da završi jednu novu, zanimljivu i uzbudljivu pozorišnu avanturu. Zahvalan sam svima iz ekipe, šire i uže, zbog toga. Ovo nije tipična dečja predstava iako jeste (pre svega) predstava za decu. Moja je želja da deca u pozorište dođu sa nekim starijim, onda mogu da razmenjuju iskustva gledanja i razlike u razumevanju. I da i jedni i drugi budu u pravu – poručuje Zavišić.