Avioni koji lete 37 sati dnevno

PUBLICISTIKA
Esej "Kasta. Ovako su italijanski političari postali nedodirljivi", u izdanju Ricolija, pojavio se u italijanskim knjižarama u maju ove godine i odmah je izazvao ogromno interesovanje čitalaca. Kuća Ricoli je za nepuna četiri meseca prodala skoro milion primeraka.

Pisci "Kaste" su novinari lista "Korijere dela sera": Serđo Rico, urednik ekonomske redakcije, i Đan Antonio Stela, izveštač i uvodničar u istoimenom listu. Esej nudi izuzetno preciznu sliku bahatog i neodgovornog ponašanja današnjih "mandarinskih" političara. Zaprepašćujuća događanja ali i zabavne anegdote, ispričani britkim reporterskom stilom, predstavljaju upečatljiv dosije ispunjen do sada nepoznatim podacima.

Počnimo sa svetskim rekordom: Italija drži primat po broju službenih vozila: više od 500 hiljada automobila su svakodnevno na raspolaganju političarima, dok u Nemačkoj taj broj je nešto više od 50 hiljada. Autori se takođe pitaju: Kako su državni avioni (za vreme Berluskonijeve vlade), inače uvek spremni da uzlete da bi odveli Njegovu ekselenciju na zabavu u Parizu, uspevali da lete čak 37 časova dnevno? Dokazuju da se zakup palata za potrebe Parlamenta u najužem centru Rima plaća "suvim zlatom", iako bi direktna kupovina istih bila mnogo ekonomičnija; da su troškovi za reprezentaciju rukovodilaca u pokrajinama do dvanaest puta viši od onih koje potroši predsednik nemačke Republike, a da broj okruga, iako odavno proglašenih beskorisnim duplikatom opština, raste.

Vruće teme su i plate političara. Član italijanskog parlamenta mesečno zarađuje oko 16.000 evra (ne računajući povlastice), dok u Francuskoj članovi Narodne skupštine primaju nešto manje od 7.000 evra (uključujući troškove smeštaja). U švedskom Riksdagu poslanici se zadovoljavaju sa 5.000 evra mesečno. Kontrast je veoma izražen i u Evropskom parlamentu. Mesečna naknada italijanskih političara je najviša – oko 11.000 evra, dok npr. Španci primaju samo 2.900 evra.

Političko rasipništvo ilustruje i podatak da samo troškovi Kvirinala (predsednička palata, Predsedništvo Republike) iznose 224.000.000 evra godišnje. Ekvivalent u drugim demokratskim državama nije pronađen. Poznato je međutim da je engleska kraljica Elizabeta na poziv vlade, tokom 1991–1992, smanjila javne troškove za Krunu sa 132 miliona evra na 57 miliona. Autori se s pravom pitaju: kakvu budućnost može imati zemlja u kojoj Predsedništvo Republike troši četiri puta više od Bakingemske palate ("četiri kraljice za cenu jednog Napolitana"), gde jesti u restoranu Parlamenta košta manje od iznosa koji se plaća u radničkim menzama?

Činjenica koja najviše zaprepašćuje je da povodom ove knjige do sada nije bilo nijednog demantija ili tužbe, ali i nijedne konkretne političke mere u cilju smanjivanja enormnih troškova ili ukidanja neke od mnogobrojnih povlastica. Očigledno, izdržavanje "demokratije" (državnih, regionalnih, okružnih i opštinskih vlada) predstavlja veliki teret za Italijane. Nedavno, autori knjige, ovog puta u matičnom listu, obelodanili su da, shodno najnovijim podacima iz Budžeta za 2007, troškovi političara i dalje rastu. Najsvežije iznenađenje (objavljeno u «Korijere dela sera» 13.10.2007.)  odnosi se na Nacrt državnog budžetskog zakona za 2008,  pratećeg akta Zakona o finansijama: umesto drastičnog reza, izdržavanje institucionalnoh državnih organa uvećaće se za 53 miliona evra. Znak za uzbunu se oglasio, a Kasta nastavlja da obećava...