Dve čete đaka gaze drum raskaljan do kolena

Ostaje upamćen Đački bataljon 1.300 kaplara, školovana mladost koja je u Velikom ratu smelo branila otadžbinu. Kad je Srbija suočena sa nadmoćnim neprijateljem i gubicima u starešinskom kadru, veliki broj njenih mladića napustio je započeto školovanje i stavio se na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Mlade obrazovane ljudi, predodređene da budu nosioci društvenog i političkog života u Srbiji, valjalo je priključiti u nedostajući podoficirski kadar, pa je u tu svrhu u Skoplju septembra 1914. formiran Đački bataljon. Većinu njegovih pripadnika činili su studenti sa beogradskog univerziteta, pa mladi svršeni učitelji,  inženjeri, novinari, slikari... Istakli su se ti mladići u Kolubarskoj bici, kada je srpska vojska izvojevala jednu od najsjajnijih ratnih pobeda.

O njihovom ratovanju postoji poneki zapis, kakav je ostao iz dnevnika Milana Janjuševića (1893–1961), pripadnika Đačkog bataljona. Milan se rodio u Užicu, školovao u Valjevu i Beogradu, gde je studiranje na Tehničkom fakultetu prekinuo usled Velikog rata. U jesen 1914. stupa u Đački bataljon u Skoplju i u činu kaplara odlazi na front. Prešao je Albaniju 1915, stigao na Krf, odatle na Solunski front. Nakon rata tehničke studije završava u Beogradu, gde je službovao kao građevinski inženjer, a bavio se i književnim radom: najpoznatije mu je delo „Hiljadu i trista kaplara”, koje je doživelo četiri izdanja (prvo 1939, poslednje 1985). Na Milana Janjuševića zapisom iz njegovog dnevnika u prvoj godini rata seća knjiga „Ratni dnevnici Užičana 1912–1918”.

„7. novembar 1914. Nebo se naslonilo na bregove. Planine se i ne vide. Sitna kiša sa susnežicom unakrsno veje. Raskaljan i razvaljen drum bez kraja. Gazi se do kolena. Dugačka kolona, dve čete đaka podnarednika gazi sredinom druma i svaki čas se sklanja u stranu. Preskače preko jarkova, da napravi mesta dugačkim nizovima artiljerijskih zaprega i komora u povlačenju, iza kojih se lelujaju arabe zapregnute mršavim kravama, prepune gubera, jastuka, šarenica i povezane pomodrele i neumivene dece.

Pored araba, pridržavajući se za kanate, klizaju se starci, žene, odrasli, dečaci i devojčice, do guše kaljavi. Beznadno proleću pogledima kolonu podoficira, traže oficire, starešinu, ne bi li čuli neku utešnu reč...

– Odakle ste, prijatelji?

– Mačvani, jedva glave iznesmo.

Davno je već podne prevalilo kad se čete počeše prikupljati pred drumskom mehanom kod Boljevca. Štab Prve armije. Pred kafanom ispregnuta komordžijska kola. Oko velikih vatri na kamenju i panjevima sede komordžije. Dlanove greju prema vatri i radoznalo zagledaju dve čete podnarednika...

Mora se ovde noćiti. Nekoliko kuća oko kafane opsednuto. Nema mesta ni za one iz štaba. Komordžije ispituju đake odakle dolaze. Je li stigla municija? Ima li šta novo s ruskog fronta? Već se uveliko smrkava...

Bez prekida kloparaju drumom razne kolone u odstupanju. Svaki čas dokaska poneki konjanik, sjahuje i brzo ulazi u kafanu – u štab. Novembarska noć nema kraja.

8. novembar 1914. Raspored gotov. Opet kiša, opet blato, opet susnežica. Pravac selo Dić, štab divizije. U susret dolaze ratne jedinice...

Nailazi i poljska baterija.

– Kako si, Mijo? – pita baterijskog vodnika Mijata Mijatovića, poznatog pevača i gurmana, jedan od đaka podnarednika. Ovaj raskopčava šinjel i gura obadve pesnice pod očigledno širok pojas čakšira.

– Vidi kako sam! – i otkasa dalje.

10. novembar 1914. – Spremaj se! – razleže se kroz logor, a još ne bejaše svanulo. Sneg veje. Hladno, srce drhti.

Pokret bez ičega što bi moglo ličiti na doručak, bez trunke duvana u kutijama.

Sa po dve torbe i puškom o ramenima i 150 metaka o kukovima kretoše đaci podnarednici na čelu svojih vodova uz brdo i vejavicu”, pisao je borac Đačkog bataljona Milan Janjušević u svom dnevniku, čiji su odlomci u martu 1961. objavljeni na stranicama „Politike”.