Iz hraniteljskog doma do svetskog trona

Nedavno krunisana šampionka sveta u boksu Anđela Branković ispisala je jednu od najinspirativnijih stranica u istoriji našeg sporta, pokazavši da čovek i iz mračnih životnih ponora snagom volje može da se vine do samog svetskog vrha. Njena priča podseća na priču jedne od najboljih gimnastičarki sveta svih vremena Simone Bajls (SAD), koju je majka kao trogodišnju devojčicu, zajedno sa još dve sestre i bratom, ostavila u hraniteljskom smeštaju, jer nije bila u stanju da se stara o njima.

Kao i Simona, koju su od hranitelja preuzeli i usvojili njen deda po majci i njegova druga supruga, i Anđela je imala sreće da nađe svoj novi dom i da u njemu dobije sve ono što je potrebno jednom detetu. Takva podrška je osnov svega.

Anđela je odmah po rođenju u Novom Sadu, 1998, ostavljena u porodilištu, a zatim je prebačena u dom za nezbrinutu decu u Rumi, gde je ostala do 2000, kada je usvojena.

„Danas sam postala šampionka sveta u boksu, a kako su tekli svi dani mog života, od prvog dana do sada, to samo znamo Bog i ja. Veliko poštovanje imam za to i to je velika hrabrost usvojiti dete i veliku zahvalnost imam za sve što su učinili za mene… Pobedničko postolje i to što je puna hala pevala ’Bože pravde’ zajedno sa mnom – to je nešto što će večno živeti sa mnom”, rekla je Anđela kada je nedavno u Nišu postala svetska šampionka.

Šira domaća javnost prvi put je za nju čula prošle godine, kada je na Evropskom prvenstvu u Beogradu osvojila bronzanu medalju u kategoriji do 57 kg. Mnoge je iznenadio njen prvi veliki uspeh u 26. godini, ali i za to postoji razlog… Njen napredak u boksu sporije se odvijao zbog povrede i studija na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, na kojem je diplomirala sa prosekom 9,8. Po preporuci selektora nacionalnih ženskih selekcija Mirka Ždrala preselila se iz Novog Sada u Zvornik, u klub Obilić.

Kao i mnoga deca, i ona se oprobala u više sportova, a prvo se zaljubila u odbojku. I kao u nekim drugim uspešnim sportskim karijerama – i ovde je jedan drug (u ovom slučaju drugarica) na iskreni način uticao na karijeru svog druga! Zbog pravih drugova se menjaju škole, klubovi, pa i sportovi. Idete tamo gde su oni. Tako je i Anđelu jedna drugarica „povukla” na boks.

„Kad sam prešla u borilački sport, shvatila sam da to više odgovara mom karakteru, tako da sam se tu zadržala”, rekla je Anđela u jednom intervjuu, o ovoj važnoj odluci koju je donela kada je imala 16 godina.

Ističe da boks za nju nije samo sport, već način života. O njemu razmišlja i kad nije u ringu, ali postoje i neke „male” stvari koje je ispunjavaju. U slobodno vreme uglavnom čita i sluša muziku. Posle uspeha u Nišu njen život će se neminovno promeniti. Izašla je iz senke i sada se od nje očekuju medalje na najvećim takmičenjima. Uostalom, to i ona sama zahteva od sebe. Sve oči su uprte ka Los Anđelesu 2028:

„Otvaranje Olimpijskih igara možda je i najemotivniji sportski trenutak koji sam ikada videla, bilo je predivno. Gledala sam to i plakala. Prošle godine se to nije dogodilo… Na neki način mi je izmaklo učešće na Olimpijskim igrama, ali zasigurno ću dati sve od sebe da ispunim taj svoj san.”