Elvira u šumi mitova

Šuma paradoksa – kako je Stig Dagerman naziva – zapravo je carstvo pisanja, mesto iz koga umetnik ne sme da beži. Naprotiv, mora u njoj da „kampuje”, da istraži svaki njen detalj, svaku stazu, da imenuje svako drvo. Boravak u njoj nije uvek prijatan.

Ta šuma je svet bez orijentira. Možda se i izgubite u gustišu drveća i neprobojnoj tami. Isto važi i za pustinju, ili otvoreni okean, gde svaka dina, svaki brežuljak prethodi drugom, identičnom, svaki talas drugom, savršeno istovetnom. Sećam se kad sam prvi put osetio šta sve književnost može da bude – u Londonovom „Zovu divljine”, da budem precizan, gde jedan od junaka, izgubljen u snegu, oseća kako ga hladnoća obuzima baš kad se obruč vukova sve više steže oko njega. Pogledao je ruku koja već beše utrnula i pokušao da pomera jedan po jedan prst. Za dete kakvo sam tada bio, bilo je nečeg čarobnog u tom otkriću. Nečeg što nazivamo samosvešću.

Šumi dugujem jednu od najdubljih književnih emocija u mom odraslom dobu. Bilo je to pre tridesetak godina, u oblasti Srednje Amerike, poznatoj kao El Tapon del Darjan, Darjanski jaz, jer se u to doba, baš na tom mestu (a verujem da se ništa nije promenilo u međuvremenu) prekidala panamerička magistrala koja je trebalo da spoji dve Amerike, od Aljaske do špica Tjera del Fuego. U tom području Panamskog zemljouza tropska šuma je izuzetno gusta. Jedino prevozno sredstvo je piroga kojom se ide uzvodno rekom. U šumi obitavaju domoroci, podeljeni u dve skupine – Embera i Vunaani. Slučajno sam tamo pristao, ali me njihov narod toliko očarao da sam u nepune tri godine nekoliko puta nakratko boravio među njima. Sve vreme sam tek besciljno tumarao od jedne do druge kuće – jer su urođenici u to doba odbijali da žive u selima – i naučio da živim u ritmu drugačijem od svih koje sam do tada iskusio. Kao i sve prave šume, i ova je bila naročito neprijateljska. Morao sam da skiciram spisak svih mogućih opasnosti i svih raspoloživih sredstava opstanka. Moram reći da su, u celini, Embere bile vrlo strpljive sa mnom. Zabavljala ih je moja nelagoda, i mislim da sam u izvesnoj meri bio u stanju da im se zabavom odužim za mudrost koju su podelili sa mnom. Nisam mnogo pisao. Tropska šuma nije baš idealno okruženje. Papir vam se natopi vlagom, a vrućina osuši minu u hemijskoj olovci. Ništa što radi na struju ne traje dugo. Došao sam tamo ubeđen da je pisanje privilegija, nešto čemu ću uvek moći da pribegnem i time rešim sve svoje egzistencijalne probleme. Kao svojevrsno zaštitno sredstvo: virtuelni prozor koji mogu da podignem kad god mi zatreba zaklon od oluje.

Nakon što sam usvojio sistem primitivnog komunizma koji su ovi Indijanci upražnjavali, kao i njihovo gađenje prema svakom autoritetu i njihovu težnju za prirodnom anarhijom, uvideo sam da umetnost, kao oblik individualnog izražavanja, ne znači ništa u toj šumi. Uz to, ovi ljudi nisu imali ništa nalik onom što se u našem potrošačkom društvu naziva umetnošću. Umesto da kače slike po zidu, ti muškarci i žene su bojili svoja tela, i uglavnom nisu bili voljni da stvore išta trajnije. A onda su mi dozvolili da pristupim njihovim mitovima. U svetu pisane reči, kad govorimo o mitovima, izgleda nam kao da se oni odnose na nešto veoma udaljeno, bilo vremenski, bilo prostorno. I ja sam verovao u tu distancu. I, odjednom su mi ti mitovi bili nadohvat, slušao sam ih redovno, gotovo svake noći. Pokraj vatre koju su palili u u svojim kućicama na ognjištu sklepanom od tri kamena, među razigranim komarcima i moljcima, glas pripovedača – podjednako muških i ženskih – pokrenuo bi pripovesti, legende, priče, kao da se radi o svakodnevnoj stvarnosti. Pripovedač bi zapevao kreštavim glasom, busajući se u grudi; mimikom bi izražavao strasti i strahove junaka. To je možda više priličilo romanu, nego mitu. A onda se, jedne noći, pojavila neka mlada žena. Zvala se Elvira. Bila je poznata u čitavoj šumi Embera po svom pripovedačkom umeću. Bila je pustolovka, živela je bez muškarca, bez dece – govorkalo se da je pomalo pijandura, i kurva, ali ni trenutka nisam poverovao u to – i odlazila je od kuće do kuće da peva, u zamenu za obrok, bocu alkohola ili nekoliko novčića. Mada sam njenim pričama mogao da pristupim samo posredstvom prevoda – jezik Embera ima književnu varijantu koja je daleko složenija od svakodnevnih izraza – brzo sam shvatio da je bila velika umetnica, u najboljem smislu reči. Boja njenog glasa, ritam ruku kojima ovlaš udara po svojim grudima, po teškoj ogrlici od srebrnjaka, a iznad svega stav obuzetosti koji je obasjavao njeno lice i pogled, vrsta odmerenog, ritmičkog transa, imali su nekakvu moć nad svima prisutnima. Jednostavnom sklopu svojih mitova – pronalazak duvana, prvi pradrevni blizanci, priče o bogovima i ljudima iz osvita vremena – dodavala je vlastitu priču, svoj život lutalice, svoje ljubavi, izdaje i patnje, silnu radost pohotne ljubavi, žaoku ljubomore, svoj strah od starenja, umiranja. U isti mah bila je poezija u akciji, drevni teatar i najsavremeniji roman. Sve je to bila s punim žarom, s punom žestinom, koje je sama pronašla u tmini šume, usred hora insekata i žaba i klepetanja šišmiša, osećajem koji se ne može drukčije nazvati do lepotom. Kao da je svojom pesmom prenosila istinsku moć prirode, i to je zasigurno bio najveći paradoks: da ovo izolovano mesto, ova šuma, udaljena više no što se može i zamisliti od sofisticirane književnosti, jeste mesto gde je umetnost pronašla svoj najsnažniji, najautentičniji izraz.

Zatim sam napustio taj kraj i više nikad nisam sreo Elviru, niti bilo kog pripovedača iz šume Darjana. Ali je u meni ostalo mnogo više od nostalgije – izvesnost da književnost može da postoji čak i kada se izliže od konvencija i kompromisa, čak i kada su pisci nesposobni da menjaju svet. Nešto veličanstveno i silno, što ih nadilazi, što povremeno može da unese živost u njih, preobrazi ih i ponovo uspostavi osećanje harmonije sa prirodom.