Ledi Barnabi u traumatičnoj Jugoslaviji

Porodične spisateljske manufakture mogu biti otužno nezanimljive – ako ponavljaju dobitnu kombinaciju unedogled; ukoliko nova generacija ne ponovi uspeh prethodne, ove dinastije ostaće nemoćne i neprimećene. Koliko čitalaca Stivena Kinga i Džona Apdajka uopšte zna da su njihovi sinovi i sami pisci? Oca Kingslija i sina mu Martina, međutim, povezuju upravo po poetičkoj različitosti. Za spisateljsku firmu „Ejmis i Ejmis” utaborene predrasude jednostavno ne važe.

Pre gotovo dve decenije, „Njujork tajms” objavio je zapažen tekst o najezdi britanskih pisaca koji kao nestašni dečaci uživaju u stilskom zamešateljstvu i postmodernističkoj pirotehnici. Izazivanje pojmovnog nereda bio je njihov način da se izbore sa teškim temama istorije, politike i društvenih previranja. Jedan u grupi koja je tada obećavala a danas hara literarnim tržištem bio je pisac i publicista Martin Ejmis, autor Dosijea Rejčel, Novca, Informacije, Putokaza vremena, Noćnog voza.

Ovaj generacijski kolega Salmana Ruždija, Ijana Mekjuena i Džulijana Barnsa bio je početkom devedesetih slavljen zbog jezičke svežine i pakosnog demontiranja književnih modela i konvencija, da bi ovog proleća bio propisno izgrđen zato što je Jedanaesti septembar sveo na moralno nepriličnu a Britancima, kao, nerazumljivu igru brojeva umesto da istražuje političke i kulturne posledice monstruoznog čina. Islam je olako i drsko predstavio kao „kulturu lišenu radoznalosti”.

Divlji dečak koji je ostario a nije se smirio postao je aktuelan kod nas ove jeseni sa svojim najkontroverznijim delom. U Londonskim poljima (Laguna, 2008, prevod Marka Mladenovića)Ejmis koristi humor i hiperboličnost da predstavi predapokaliptičnu Englesku. Koliko se god razlikovao od Džulijana Barnsa, obojica su recentnije književne modele „trampili” za klasični engleski roman, prigrlivši osamnaestovekovnu poetičku revoluciju Svifta, Fildinga i Sterna. Po Londonskim poljima će dobar književni policajac otkriti i mnogo otisaka Nabokova i Pinčona, mnogo izdajničkih tragova njihovog prisustva. Isto tako, Ejmisova „tlapnja” o Jedanaestom septembru Drugi plan mogla bi se opravdati kao ekscentrični omaž Sviftovom bespoštednom sarkazmu.

Londonska polja uz Novac i Informaciju obrazuju takozvanu londonsku trilogiju: združivanje dela po mestu radnje treba prihvatiti vrlo uslovno. Centralno mesto književnog junaka u zapletu takođe je provizorno: zamamna „žena bez svojstava” Nikola Siks traga apokaliptične 1999. za svojim ubicom – randevu sa smrću ima petog novembra, na rođendan – sve to na pozadini skore nuklearne katastrofe i serije finansijskih i emotivnih prevara. Žanrovski podeljen između parodije detektivskog romana i satire o demonskom gradu, između farsične porodične istorije i distopije, između meditacije o smrti i lažirane misterije, stešnjen između baroknog izraza i prostakluka, roman Londonska polja igra se simbolikom izvrnutih šestica, medijskim terorom, psihološkom manipulacijom. Kako objasniti da je jedan od junaka opsednut pikadom i pornografijom, izuzev pretpostavkom da je to sve što ima od istorije, kulture i obrazovanja? I kako objasniti da je metafora „kraja sveta” samo udoban zaklon za mistiku pisanja proze?

Ejmis je pisac brojnih opsesija – od seksa, smrti i novca do ekološke katastrofe. Svaki njegov roman je psihološki lavirint u kom su želje i odluke groteskno predimenzionirane, a autor uvek igra neku podmuklu, višestruku igru sa pripovedačem i junacima. Izmanipulisani su svi, spasen niko.

Svet Londonskih polja je večita terevenka, kojoj ekološko-meteorološka katastrofa može biti samo logičan nastavak. U svetu zagađenja i nepogoda, Jugoslavija je destinacija za odmor iz pakla, a na njenom nebu krstare loptaste munje: ledi Barnabi odlazi sa fiktivnim paket-aranžmanom u hotel koji jedva da postoji, opskrbljena kartom u jednom pravcu, mirno i poslušno kao da joj je bog uzeo pamet. Pod opterećenjem autora koji je i satir i satiričar, junaci su izobličene karikature vođene hirom fildingovske persone koja ih kuša i muči. Sitni vaćaroš Kit Talent koji je poslao ledi u traumatičnu Jugoslaviju trebalo bi da bude etalon renesansnog zlikovca, ali uprkos zanemarivanju porodice i neizlečivoj neetičnosti, on je tek dečak razrogačenih očiju zagledan u seks, zločin i trač. Njegova obestrašćena surovost je bezmalo legendarna, baš kao što je njegov pandan, uglađeni pripadnik visokih krugova Gaj Klinč, gotovo laboratorijski naivan i trpeljiv, a Gajev sin Marmadjuk osamnaestomesečno čudovište koje ruši, ujeda i napastvuje dadilje (!). Ključni pripovedač, ali nikako i centralni lik, jeste Samson Jang: ime ejmisovski ironično, jer nije ni snažan ni mlad. Ovaj pisac razoren bolešću traga za inspiracijom, želeći da napiše detektivski roman ne o rešavanju ubistva, već o potrazi za motivom. Samson Jang se plete u radnju, komentariše je i usmerava jer samo takav nametljiv i autoritativan pripovedač može kormilariti pričom o prevarenim prevarantima, dobričinama-mazohistima, ženama koje su jednako lude i lepe. Ejmis pripoveda o svetu bez težišta i moralnog poretka, ali bi bilo previše pojednostavljeno tvrditi da je Gaj Klinč „aristokrata bez vitalnosti” koji je od stvarnog sveta odvojen zidom novca i uticaja, ili Kitovu i Nikolinu amoralnost objašnjavati nedostatkom roditeljske ljubavi.

Na Londonska polja smrt, prevara i katastrofa dolaze tačno po rasporedu; niko nije pošteđen. Nevaljali dečak britanske proze je jednako opor i nemilosrdan prema svima. Po kome mu to dolazi? Recimo da ga je rodila tradicija erudicije i ironije, sabijena u tri zlatna veka engleskog romana.