Zločin, smrt i politika

Dugo se pitam šta je dominantan motiv politike u našoj javnosti. Decenijama je on bio konstruisan široko i visoko, počev od političke slobode, nacionalnog oslobođenja, preko demokratije, socijalnih prava, stvaranja novog sveta u kojem vladaju proleteri, evropeizacije, retradicionalizacije... Tokom proteklih desetak godina svi motivi narodnog bunta sveli su se na smrt ili opasnost od nje. Krvave košulje, bunt protiv mera uvedenih zbog epidemije, Srbija protiv nasilja i danas blokadna buna pokrenuta nakon smrti ljudi u Novom Sadu... Svi su se dogodili nakon smrti ili opasnosti od nje. 
Verujem da je reč o trendu, koji je na Zapadu već dugo prisutan, ali on nigde nije postigao ovakvu rasprostranjenost i uspeh. Mislim da oni potiču iz srpskog osećaja posebnosti, pre svega negativnog, ali i pozitivnog. Mehanizam koji je uspostavljen predstavlja jednu antipolitičku mašinu. Tako su demokratija, ali i sama politika, izbačene iz sveta aktivizma koji funkcioniše na binarnom principu dobra i zla. Važno je samo da budete na pravoj strani i sve je rešeno... Ili će rešenja možda, kada „svetlost pobedi”, o istom trošku, da se ne mučimo raznim nebinarnim nedoumicama, doneti neko drugi? 
Trebalo je ubediti srpski narod da je Srebrenica kolektivna sramota, koja ga može koštati države i ko zna čega još, dok, recimo, Jasenovac nije ništa više od logora u kojem su neki otpadnici od ljudskog roda i izrodi hrvatskog naroda ubijali antifašiste, među kojima slučajno i Srbe. U vreme vlade Demokratske stranke i SPS-a naučeni smo i da smrt stranca nema istu vrednost kod nas i u svetu. Kada su na granici s Francuskom početkom devedesetih policajci pucali na automobil s našim državljanima, ubijeno je dete. Za nas je to bila vest. Za naciju čiji su aktivisti dve godine kasnije pred kamerama šamarali zaposlenu u kulturnom centru SRJ i čiji je predsednik izjavio da se „srpska deca više neće smejati” – ni toliko. Da ne pominjem kako je upravo tih godina u prijateljskoj Grčkoj policajac nasred ulice hladnokrvno ubio srpskog tinejdžera, pa ubrzo bio oslobođen. Šesnaestogodišnjak nije bio naoružan, niti je bio pretnja policajcu. Zato je ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona u Beogradu kažnjeno drakonski, kao desetak teških ubistava u zbiru, a kampanja u Francuskoj je bila takva da je naša ambasada primala pretnje, a ambasador doživeo incident na sahrani. Ali, važno je da su Srbi kajali, javno, organizovano, uz pomoć prozapadnog NVO sekora, ali i tadašnjeg predsednika republike. 
Kada danas čitamo o okidaču krize koja je dovela Miloševića na vlast, masovnom ubistvu koje je Albanac Aziz Keljmendi izvršio u paraćinskoj kasarni početkom septembra 1987, mi slušamo o medijskoj zloupotrebi ubistva, stotinama demonstranata na sahrani jednog od ubijenih vojnika u Beogradu i ocu ubijenog koji kaže kako ne želi da smrt njegovog sina bude upotrebljena u nacionalističke svrhe. Koliko se to vreme razlikuje od našeg, ili je možda samo meta kampanje važna? Pre dve godine čuli smo da bol „ne pripada samo roditeljima ubijenih”, već i svim građanima. Razlika je u tome što je delu naših političara i javnih ličnosti gadna srpska nacija, pa bi jednu uvek nekrofilnu antipolitiku prihvatili uvek, osim kada je protivna njihovim ciljevima ili je u političkom interesu srpskog naroda. 
U Crnoj Gori je pod pritiskom NATO-a i Hrvatske podignuta spomen-ploča na zatvoru u kojem nije ubijen ili umro nijedan hrvatski zarobljenik. Genocid može biti i zločin bez ljudskih žrtava, podučavao nas je jedan od ideologa srpskog autošovinizma Vojin Dimitrijević. A može li zločin terorizma biti dejstvovanje zvučnog topa? 
Nedavno mi je pisao jedan advokat koji tvrdi da može. Evo dela njegovog pisma: 
„Tog dana sam s porodicom prisustvovao mirnom skupu i lično osetio upotrebu nepoznatog nedozvoljenog oružja koje je proizvodilo prodoran zvuk nalik mlaznom motoru aviona koji se približava ogromnom brzinom i pre svega ima za posledicu stvaranje straha i panike kod prisutnih.
Samo pukom srećom izbegnete su teške posledice po učesnike skupa, što se odnosi i na članove moje porodice.
Pravno gledano, nepoznata lica su izvršila krivično delo terorizma prema učesnicima skupa i tu nemam bilo kakvih dilema, imajući u vidu sve okolnosti slučaja.”
Ko sa tim možda nije saglasan, kao recimo ja, osuđen je samim svojim stavom. Zato advokat zaključuje: 
„Stoga, vaš paušalni i uvredljiv komentar o ovom događaju, osim što vređa dostojanstvo svih učesnika skupa, neselektivno i njihovu zdravu pamet, upravo suprotno dovodi u pitanje vašu sposobnost za normalno rasuđivanje. Ovakve izjave neprimerene su za univerzitetskog profesora.”
Razlog advokatove ljutnje leži u činjenici da sam incident sa zvučnim topom uporedio s masovnim trovanjem samo albanske dece na Kosovu i Metohiji 1990. godine. I tu dolazimo do toga da pokret koji ne poznaje srpsku naciju – već su za njih svi građani i građanke, mada ima dovoljno samokontrole da među 300.000 okupljenih nekako spreči isticanje makar jedne zastave EU – ipak i dalje nije resetovan od ranije dominantnog nacionalizma. Albanci su ljudi kao i naši građani i građanke, pa ne mogu svi biti šovinisti i lažovi?! Jer, istina da to jednonacionalno trovanje nije nikoga ubilo, ali njih 7,421 je tvrdio da je otrovan, poverovale su im njihove porodice, a s njima i čitav albanski narod, Evropska ekonomska zajednica i SAD. Žrtve imaju udruženja, a od neimenovanih posledica se neke navodno i dalje leče! Posle trideset i pet godina!
I šta je mogući ishod? Verovaćemo da se 1990. hiljade albanske dece otrovalo, kao i da su srpska deca 2004. u Ibru podavila albansku pa je pogrom nad hiljadama naših sugrađana (više ne i sunarodnika), rušenje 2.500 kuća i spaljivanje 26 crkava možda nešto sasvim opravdano? Plenumi će razrešavati redovne profesore, što je i logično, pošto su isti velikom većinom prihvatili da iste bespogovorno slušaju. Dok melenijaristička histerična građanija (nikako „rulja”) bude spaljivala veštice i vešce koji „drukčije kažu” pa time i „kleveću i lažu”, malo je verovatno da će zemlju voditi plenumi i zborovi. Svako ko se seća kućnih saveta zna da takve ustanove znaju i umeju vrlo malo. Ali, nema razloga za brigu – vladaće nam dobre čike koje u njihovoj zemlji trenutno uglavnom zovu fanaticima, ludacima i korupcionašima.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista