Spektakl kao eskapizam

POGLED SA OSTRVA
U Beogradu sam prvi put boravio pre šest godina. Došao sam kao gostujući reditelj londonskog Nacionalnog teatra sa grupom britanskih pozorišnih reditelja i dramaturga da radim sa kolegama iz Beograda. Bio je to zanimljiv susret između pozorišta dramskog teksta iz Britanije i rediteljskog pozorišta iz Srbije. Zaljubio sam se u grad i ljude, i već tada poželeo da režiram predstavu u Beogradu.
Živim u Londonu ali sam rođen u Belfastu. I smatram da postoje određene sličnosti koje odlikuju ljude iz Severne Irske i Srbije. Čini se da su obe kulture veoma ponosne, ponekad tvrdoglave; kao adolescentske kulture u kojima dominiraju muškarci, sklone su izlivima agresije; i najviše uživaju u sedenju i pričanju priča. Veoma sam srećan što je upravo to razlog zbog koga sam u Beogradu – da pričam priče.

Trijumf reklame nad umećem

Poslednje tri nedelje režiram predstavu "Strašne priče braće Grim" u Malom pozorištu "Duško Radović". Rad u ovom pozorištu mi je otvorio mogućnosti kakve nikada ne bih mogao da imam u Londonu. Dobio sam priliku da radim sa ansamblom glumaca i umetnika koji se poznaju i zajedno rade godinama. A prilika da radi sa talentovanim ansamblom koji poseduje bliski profesionalni odnos, za pozorišnog reditelja predstavlja najznačajniji uslov za izvanredan rad.

Poslovi u pozorištima u Londonu traju samo nekoliko meseci. Zato rad ansambla i međusobni odnosi članova veoma retko mogu da postanu prisniji. Skupe scenografije, lepi kostimi i komplikovano svetlo čine da, na prvi pogled, londonska pozorišna scena liči na značajnu pozorišnu scenu. Veoma skupe ulaznice, takođe, upućuju na ideju o velikom pozorištu. Ali, u najvećem broju slučajeva, reč je o mrtvom pozorištu zato što predstavlja trijumf reklame nad umećem.

Postavke pozorišnih predstava u Londonu postaju toliko skupe da sve više zavise od budžeta za marketing i pozitivnih novinskih kritika. To znači da je veoma teško izvesti umetnički eksperiment u Londonu jer se on oslanja na stare formule uspeha. I zato se danas na repertoaru nalaze mnogi američki mjuzikli. Dobro, eskapizam je ponekad potreban. Ipak, predstava o kojoj se u Londonu u ovom trenutku najviše priča jeste Šekspirov "Magbet", u kome glavnu ulogu igra sedamdesetogodišnji glumac poznat kao Kapetan Žan-Luk Pikar iz serije "Zvezdane staze", "Sledeća generacija". Radnja komada je nejasno postavljena u staljinističku Rusiju, dok glumci jasno izgovaraju svaku reč originalnog teksta. Ova, u svakom smislu predstava-kliše, dobila je brojne pohvale londonskih pozorišnih kritičara koji, prepoznajući svaki element predstave, uspostavljaju osećaj sigurnosti.

Jasno je da će pozorišni stvaraoci, bez obzira gde se nalaze, prepoznati ovakvu kritiku institucionalizovanog načina razmišljanja. A, naravno, institucije postoje da bi izvršile određenu ulogu: da bi predstavile klasična i nova dela, stvarajući kvalitetne standardne produkcije. Ali, kao i uvek, inovacije se nalaze na ivici, ne u sredini, pa pravo uzbuđenje stiže od dinamičnih, nezavisnih kompanija, od kojih ste neke verovatno videli na Bitefu. DV8 i Theatre de Complicite, sa osobenim stilovima fizičkog teatra, odnegovale su publiku koja razume i prihvata njihov rad, i nastavljaju da je, u isto vreme, zabavljaju i postavljaju joj izazove. U uzbudljivom razvoju događaja, velike institucije u Londonu koje su sufinansirane, sada počinju da podržavaju ovakve predstave. Nacionalni teatar će biti koproducent nove predstave tupe DV8, dok je prestižni Barbikan centar u Londonu upravo rasprodao karte za najnoviju predstavu trupe Theatre de Complicite o neverovatnoj temi – indijskom matematičaru Ramanudžanu.

Marionete sopstvenih osećanja

A tu je i moja trupa, On Theatre. On Theatre radi jednu predstavu godišnje na određenu temu, a postala je poznata po tome što radi sa stručnjacima iz različitih oblasti kao što su neurolozi, teolozi, filozofi i naučnici. Prošle godine smo premijerno izveli kontroverznu predstavu "O religiji", koja se bavi istraživanjem emocionalne odgovornosti u odnosu na snažna lična uverenja. Predstava će, početkom godine, biti prikazana u Njujorku. Ove godine, On Theatre će izvesti predstavu "O osećanjima", baveći se pitanjem da li smo samo marionete sopstvenih osećanja. Da bi izvela ovaj komad, moja trupa će ovom prilikom raditi sa neurologom, iskusnim glumcima i mladom lutkarskom trupom.

I beogradska pozorišna scena ima sopstvenih problema. Glumci u Srbiji moraju da u isto vreme igraju u prevelikom broju predstava, pa je kvalitet mnogih predstava nizak, dok je rediteljima veoma teško da naprave dobru podelu. Glumci bi morali da budu plaćeni više zato da bi mogli da rade manje i bolje. Čini se, takođe, da skoro svi u Srbiji shvataju da Narodno pozorište ima problema, a to je kuća koja u svakom glavnom gradu ima odgovornost vodeće pozorišne institucije i centra vrhunskog kvaliteta. Izgleda da je Narodno pozorište u Beogradu postalo prenaseljeno i neinspirativno.

Međutim, u Beogradu postoji isto onoliko potencijala za stvaranje izvanrednih dela koliko i u Londonu, gradu u kome radim. Pozorište je umetnička forma koja se meri prema stvaralaštvu ljudi. To je forma kojom se iskazuje ljudski odnos. I ima odgovornost da to, zaista, i bude. Impresivna direktorka Malog pozorišta "Duško Radović", Anja Suša, u to veruje. U njenom pozorištu se, na prvom mestu, nalazi umetnost a ne biznis. I čini se da njena publika – deca, najoštriji kritičari od svih kritičara, to zna. Njeno pozorište je puno zato što ona radi na razvoju jezgra ansambla i istražuje njihove talente u odnosu na različite stilove i procese rada. Pozorište i njegovi glumci predstavljaju dobar potencijal Beograda: hrabrost, zahtevnost, posvećenost. A moja predstava "Strašne priče braće Grim" će, zbog toga, biti bolja od bilo koje druge produkcije koju bih mogao da napravim u Londonu.

Mik Gordon
Autor je umetnički direktor pozorišta On Theatre i On Film
u Londonu i reditelj sa najprestižnijim nagradama