KOJA SU SRPSKA PRAVA

Da li je plaćeni godišnji odmor ljudsko pravo? Je li radno mesto ljudsko pravo? Da li je pravo na vakcinaciju ljudsko pravo? Konačno, je li pojam ljudskih prava u Srbiji drugačiji nego što je to u drugim zemljama? Svi oni koji su proteklih dana govorili, ili pisali o 60 godina od usvajanja Opšte deklaracije o ljudskim pravima kao da bi radije ove prethodno iznesene dileme tretirali kao pohvalne privredne ili socijalne tekovine, a ne kao ljudska prava. Naravno, postoji i zabrinjavajuća tendencija da se sve vrste političkih ciljeva smatraju „pravima“, ali je očito da u Srbiji postoji i nesklad između političkih i građanskih prava, sa jedne strane, i ekonomskih, socijalnih, pa i kulturnih prava, sa druge strane. Da li to znači da u Srbiji sva prava nisu podjednako važna, je li iste „težine“ pravo na političko udruživanje i pravo na rad, pravo na život i pravo na učešće u kulturnom životu? Koja su u Srbiji „osnovna“ prava, a koja „izvedena“? Da li je prosečnom građaninu ove zemlje važnije pravo na političko udruživanje od prava na rad i prava na zdravstveno osiguranje? Životni standard ispred političkih sloboda oduvek je bio model da se u zemljama sa slabije razvijenim demokratijama „skine briga s vrata“, tako što se građanima podari nešto malo ekonomskih i socijalnih pogodnosti umesto političkih prava. Naravno, to „nešto malo“ varira od države do države, a nedavne ankete sprovedene u Hrvatskoj o tome je li to „nešto malo“ od pre dvadesetak godina bilo bolje od ovoga sada, pokazale su da su pravo na rad i zdravstveno osiguranje ljudima važniji od prava na političko udruživanje.

Srbija se danas suočava sa pretećim talasom štrajkova. Zbog prava na rad. Zadatak koji izbija na površinu jeste u mnogo čemu neuporediv: viši ekonomski rezultati, sistemska i sistematska transformacija moraju se odvijati simultano dok istovremeno postoji odsustvo koncepta, struktura i ličnosti potrebnih da bi se društvo promenilo u takvu tržišnu privredu koja će kod nas i funkcionisati. Mogu li to postići nekadašnji aparatčici, sadašnji tajkuni i bivši nacionalisti?

Drugi veliki problem Srbije, naravno ne računajući problem Kosova, takođe je nedostatak koncepta, institucija i ljudi koji bi garantovali brzo i potpuno približavanje zemlje idejama vladavine prava. Samo malobrojna inteligencija koncentrisana u par urbanih sredina može biti socijalna osnova za te promene, jer je po tom pitanju stranačko-politički sistem uglavnom blokiran. A srpska inteligencija ćuti. Možda i prede?

Treći problem proističe iz činjenice da su sadašnja politička i ekonomska kriza i sve veći pad moralnih vrednosti, afere sa platama i bonusima, apsolutno oslabili ugled države. Taj ugled države Srbije možda nije toliko opao u kontekstu međunarodnih relacija , koliko je „ugruvan“ kod kuđe, u očima prosečnog građanina. Situaciju pogoršava i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Dok smo sa jedne strane stalno slušali o „rekonfiguraciji Unmika na Kosovu“, niko da nešto kaže o hitnoj potrebi rekonsolidacije vlasti države Srbije, o potrebi da se građani nekako nagovore da se poistovete sa svojom novom-starom državom, naravno ne samo prilikom sportskog navijanja. Jer, u uslovima kada demokratska i liberalna svest još nije uhvatila koren u širim slojevima društva, sve što politički lideri mogu da urade jeste pozivanje na nacionalne osećaje povodom Kosova.

Srbija ima i problem u još uvek aktuelnom emocionalnom antagonizmu intelektualno-političkih elita nekih nekadašnjih jugoslovenskih republika prema Srbiji, a u kontekstu raspada SFRJ. Naime, neki ovde često postavljaju pitanje u stilu : „Kako to da niko od bivših republika nije hteo sa nama, a mi smo hteli sa svima“. Odgovor je vrlo jednostavan - neki su jedva dočekali da se kao „oslobode od komunističkog tlačenja“ i pri tome zaboravili da su ih „tlačili“ njihovi republički komunisti, a ne komunisti iz Beograda.

I na kraju, i Vojska Srbije, kao jedan vid suvereniteta ove države, ima svoja prava. Pravo na postojanje. Sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova i sa ozbiljno ugroženim vojnim budžetom, vojska bi mogla da dođe u situaciju da počne da sumnja u smisao svog postojanja. Jer, opasnosti od rata nema pošto ćemo sve probleme rešavati isključivo mirno i diplomatski, sve komšijske zemlje su nam pouzdano prijateljski nastrojene, a vojne reforme bez odgovarajućeg budžeta vreme je već ozbiljno devastiralo. Vojska će izgleda da pojede svoje reforme. Za vojnu obavezu, i jedno od ljudskih prava, u Srbiji i dalje nema alternative, ali uloga armije sada se skoro i ne povezuje sa razvojem demokratije. A pre par godina nije moglo da se živi od prava na „civilnu kontrole vojske“.