Tanane stilske niti i emotivnost

Već gotovo četiri i po decenije Centar za muziku Kolarčeve zadužbine organizuje i neguje, usrdno i sa uspehom, ciklus promenadnih koncerata. U prvo vreme oni su se preplitali sa promenadnim koncertima ansambala Muzičke produkcije RTS-a, bili su posvećeni obležavanjima pojedinih jubileja, portretima umetnika, solističkim nastupima, da bi se kasnije profilirali u kamerne koncerte. I to usredsređenje i istrajavanje na kamernom zvuku traje do danas. Nekada se ono ispoljavalo i u naslovu – Kolarčev podijum kamerne muzike – a danas je naslov jednostavan – Beogradske promenade. Koncerti nedeljom u 11 sati privlačni su ljubiteljima muzike: vreme je pogodno, ulaz slobodan, a programi zanimljivi. Reč je o koncertima na kojima povremeno nastupaju istaknuti umetnici nekim izuzetnim povodom, a najčešće se publici predstavljaju mladi, daroviti muzičari, čiji su talenti, vrednoća i posvećenost muzici izuzetni.

Takav je bio i koncert violončelistkinje Petre Miljković, još uvek učenice srednje muzičke škole „Dr Vojislav Vučković”, koja je sa svojih 15 godina osvojila već pregršt nagrada na raznim republičkim i međunarodnim takmičenjima i nastupala na mnogobrojnim koncertima u Beogradu, u raznim gradovima Srbije, u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Grčkoj. Ona, dakle, već ima scensko iskustvo u kome se potpuno usredsređuje na izvođački čin, predaje muzici i istovremeno kontroliše ton, frazu, detalj, celinu. Njeno umeće se ne svodi samo na lako vladanje instrumentom, već otkriva veliku i za njene godine neobičnu interpretativnu zrelost, mogućnost da definiše i ostvari tanane stilske niti i emotivnost u njihovim okvirima. Tako je Svitu br. 2 za violončelo solo Johana Sebastijana Baha interpretirala smireno, sadržajno, dajući fine posebne naglaske svakom stavu i svakoj igri.

Zatim je sa Petrom Miljković nastupio Uki Ovaskainen, izuzetan pijanista i danas verovatno naš najbolji kamerni saradnik. Velika je sreća što se ovaj sjajni finski umetnik zadržao u našoj sredini u kojoj je vrlo aktivan. I ovog puta njegov udeo u celovitom doživljaju bio je znatan i značajan: njegova deonica je plastična i atraktivna, nikad agresivna i nametljiva. U velikom zamahu Miljkovićeva i Ovaskainen su izveli Betovenovu Sonatu za violončelo i klavir op. 5, br.1, ostvarujući izvanrednu međusobnu komunikaciju u velikim dinamičkim rasponima, u cizelranim agogičkim disanjima, sjajnim dramatskim i osećajnim prostorima, uvek u granicama klasičnog stila.

U ukusno osmišljenom programu sledila su dela nacionalnog prizvuka – komad Aleksandra Vujića „Pita li Tinke” iz ciklusa „Pesme iz Istočne Srbije”, u kojoj su izvođači fino vodili linije polifonog i zajedničkog zvuka i efektne Bartokove „Rumunske igre” u transkripciji za violončelo i klavir, u kojoj je došao do punog izraza tipičan savremen Bartokov izraz u nacionalnom ruhu.

Treba reći da Petra Miljković potiče iz muzičke porodice dubokih korena, a da je ovaj koncert posvetila svom dedi-stricu, našem istaknutom kompozitoru, dirigentu i pijanisti Aleksandru Vujiću, povodom obeležavanja 80. godišnjice njegovog rođenja.

Mnogobrojna publika u sali Kolarca osetila je neobične potencijale ove mlade violončelistkinje i potvrdila da je postojanje promenadnih koncerata lepa i svrsishodna tradicija.