Šta je uzrok stampeda

Veličanstveni protest u organizaciji studenata prekinut je tokom petnaestominutne tišine, petnaestog dana marta.

Jedanaest minuta ranije zastali smo na sredini ulice, između SKC-a i JDP-a. Pored mene su supruga i njena sestra, a oko nas mnoštvo ljudi i tišina koja se nadaleko čuje. Snimam (nakratko) mobilnim uređajem ljude koji mirno stoje i ćute, s podignutim transparentima, barjacima i telefonima koji svetle. Posebno se trudim da ovekovečim zastavu s moje desne strane na kojoj je Njegoševa slika s natpisom „Sunce slobode”.

Prolaze minuti. Sporo. Uskoro ćemo nastaviti prema Slaviji, gde sam prvi put doživeo glasnu tišinu mnoštva u onom nezaboravnom decembarskom okupljanju naroda koje je dobrano iznerviralo vlast. Iznenadno komešanje iza. Žamor. Pomisao da je još rano za pokret stapa se sa zvukom nečega što se ogromnom brzinom približava sredinom džade. Sličan zvuk, jeziv i podmukao, ali dosta snažniji, zasvrdlao mi je Eustahijevu tubu jedne aprilske večeri 1999. godine na granici s Albanijom, kad je krstareća raketa prošišala tik iznad naše karaule, kraj reke Bojane, na svom smrtonosnom putu ka meti koja se nalazila negde severnije.

Ljudi se panično pomeraju u stranu poput talasa, koji i mene zahvata i odbacuje prema trotoaru. Povici, žamor, krici. Ispred sebe vidim osobe na betonu. Pokušavam da ne padnem preko njih i ne povredim ih. Nekako se šakama odbijam o pločnik i uspravljam baš u trenutku kad se „vihor”, koji je prošišao ulicom, smiruje i iščezava. Tražim pogledom Tanju i Ivanu, ali ih ne vidim. Žamor. Začuđeni pogledi pitaju – šta se dogodilo. Ni sam ne znam šta se desilo. Kroz glavu mi haotično prolaze misli koje se stapaju s fragmentima onoga što vidim i čujem. Najzad, malo dalje, opažam Ivanu, a zatim i Tanju koja hramlje. Kaže mi da je povredila nogu. Zahvaćena stampedom pala je na leđa, a onda su preko nje popadali ljudi. Dobro je prošla, konstatujem dok stojimo na trotoaru pritešnjeni sapatnicima i pitanjem – šta je izazvalo stampedo. Zna li iko šta se dogodilo u tih nekoliko sekundi?

Potmula detonacija u daljini. Pomišljam da se scenario monstruoznog uma ostvaruje i da su provokatori zamahnuli „topuzom kojem tragovi smrde nečovještvom”. Delim mojim sapatnicama hirurške maske koje sam prethodnog dana kupio za slučaj da neko s one druge strane odluči da upotrebi „suzavac”. Iskusio sam ga prvi put s 14 godina u Peći tokom obračuna milicije i demonstranata koji sam posmatrao iz dvorišta zgrade u kojoj je stanovala moja baka, kod koje sam u to vreme provodio zimski raspust.

Maske odlažemo u džepove i provlačimo se kroz masu, korak po korak, prema Resavskoj. Ulica je prepuna ljudi koji nas pogledima pitaju – šta se dogodilo. I oni iznad moje glave vide ogroman znak pitanja koji postaje veći nakon još jedne potmule detonacije. Pištaljke. Trube. Prkosni povici. Iz Resavske, poprečnom ulicom, prelazimo u Svetozara Markovića, pa preko bulevara i pored Pravnog do Ulice 27. marta. Zajedno s grupama građana, studenata, đaka, od kojih su neki umotani u zastavu Srbije... Pitam se da li je ovo što se večeras dogodilo, a ne znam šta je, osim da je nečasno i nečovečno, onaj unapred najavljeni zvižduk sudije koji će odsvirati kraj utakmice.

Iste večeri, na konferenciji za štampu, predsednik države barata brojevima jer on je eksponent kvantifikovanog pogleda na svet koji ljude tretira kao brojeve, a patriotizam vrednuje kroz novac. Vojska je, kaže, prebrojala 88.000 ljudi, policija 107.000, a „služba” nešto između (što znači da najveći priznati broj treba pomnožiti sa tri ili četiri da bi se dobila realan podatak). Negira da je upotrebljen zvučni top, zabranjeno oružje za razbijanje demonstracija. Može biti, no ako nije upotrebljen zvučni top, nešto drugo svakako jeste. Možda vrtložni top? Industrija takvih nakaznih proizvoda cveta u svetu, a ovdašnja vlast se upinje da postane regionalni lider u isprobavanju novih tehnologija. U svakom slučaju, stotine ljudi i dece koji su se nalazili u Ulici kralja Milana, od Terazija do Slavije, nisu halucinirale. Zvučnim topom ili nečim drugim dejstvovano je s neke lokacije na njih – građane koji su mirno stajali odajući u tišini poštu stradalima u Novom Sadu. I to će potvrditi stotine svedoka, uključujući i pisca ovih redova. To da je u naša leđa kukavički ispaljeno nešto. Dužnost tetke Klio je da to zabeleži, dok je dužnost nadležnih organa da utvrde šta se dogodilo i ko stoji iza kukavnog čina. Pa ukoliko se utvrdi da iza svega stoji vlast, onda joj treba suditi za počinjeno zlodelo, a ako se utvrdi da iza zlodela stoji neko drugi, onda je vlast dužna da otkrije o kome je reč i da ga sankcioniše. Ukoliko to ne učini, saučestvuje u zlodelu.

Problem je što institucije ne rade svoj posao pa ne treba preterivati s izlivima optimizma da će aktuelna vlast obznaniti ko stoji iza podmuklog napada na građane. Izvesnije je da će ona nastaviti da proganja (zbog navodnog širenja lažnih vesti) sve koji tvrde da je na njih dejstvovano zabranjenim oružjem, usled čega su pretrpeli ko zna kakve povrede (kao i usled stampeda koji je prouzrokovalo nešto što vlast negira da postoji). Na koncu, zašto verovati predsedniku države koji kaže da nije upotrebljen zvučni top ili neko slično oružje (kako god se ono zvalo)? On je rekao i da je žandarma udario student, a ispostavilo se da ga je udario drugi pripadnik Žandarmerije. Rekao je da su objavljeni svi dokumenti o nadstrešnici pa se ispostavilo da nisu. Takođe je rekao da se nije radilo na nadstrešnici, a ispostavilo se da jeste. Zašto bi drukčije bilo i u vezi s upotrebom zvučnog topa ili nekog drugog destruktivnog oružja? Recimo vrtložnog topa ili nekog sličnog, koji je nesumnjivo zao i iza čije zle upotrebe stoji nečija zla namera.

Sutradan, nakon višečasovnog boravka u dežurnoj bolnici, supruzi su dijagnostikovani povreda noge i spazam vratnog mišića (neko vreme moraće da nosi „kragnu”), a meni povišen krvni pritisak. Čekaonica je bila prepuna ljudi koji su zatražili lekarsku pomoć nakon pretrpljenog napada od prethodne noći. Kasnije istog dana, ministar zdravlja izjavljuje da su mnogi protestanti posle „navodnog” napada zvučnim topom zatražili pomoć lekara „recitujući istu pesmicu”. A zapravo je ministar – lekar, umesto Hipokratove zakletve, izrecitovao propagandnu pesmicu o tome da je nekoliko stotina ljudi, na potezu od Terazija do Slavije, izvelo nekakav performans. Hipokrate, mili brate, kako pred tvojim časnim senima izbeći transfer blama zbog ministra zdravlja koji vređa ozleđene i negira činjenice?

Nakon ministrove izjave osećamo gorčinu kao i mnogi drugi koji pouzdano znaju da im se nešto dogodilo, a ubeđuju ih da nije. Kako li nas tek muntaju u vezi s onim što nismo iskusili, videli, čuli, osetili. Jer činjenica je da se u subotu uveče nešto desilo. I da se desilo u prisustvu vojske, policije i službe bezbednosti – organa sile, reda i sigurnosti koji očigledno nisu radili svoj posao kako treba. Jer da jesu, ne bi se dogodilo to što se dogodilo, a vlastodršcima ne bi padalo na um da u pomoć pozovu FBI, što takođe može predstavljati deo predstave za javnost u cilju pokušaja izvlačenja nakon neuspelog izazivanja haosa u državi i zavođenja vanrednog stanja. I zato ne treba gajiti preteranu nadu da će Molderu i Skali dozvoliti da obznane da iza napada na građane Srbije stoji napredna tehnologija koju jedino mogu posedovati vojska, policija ili služba bezbednosti. Kao što im neće dopustiti da otkriju identitet monstruoznog uma koji je naredio da se deci i ljudima puca u leđa dok mirno stoje na ulici i u tišini odaju poštu žrtvama korupcije. Jer i FBI i ovdašnja vlast su deo istog korporativnog sistema dominacije kojem ovdašnji režim i te kako koristi. Rudnik litijuma, Trampov hotel, kineske investicije, ruski interesi, arapski biznis, evropska brana migrantima, rasprodaja prirodnih resursa (sami nastavite niz). Pa ko bi spolja imao interes da nekakvom obojenom revolucijom napadne takvu kooperativnu vlast? Ali zato vlast obojena svim bojama ima interes da napada građane koji su odlučni u nameri da razobliče njen lažni patriotizam, njenu tobožnju brigu za narod, njenu preteranu brigu za vlastiti džep. Top koji je bio zao, samo nas je okrznuo na tom putu raskrinkavanja vlasti s kojeg, uprkos svemu, nećemo skrenuti. Tačka.

*Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista