Kako se utvrđuje identitet nepoznatog leša

Uviđaj je prva i izuzetno važna istražna radnja koja se mora obaviti na mestu gde je pronađeno telo, ali je za identifikaciju leša ključna obdukcija.

Stručnjaci sudske medicine suočili su se tokom proteklih dana sa dva teška slučaja – najpre je 22. marta na Savi u Novom Beogradu otkriveno telo devojčice koje se zakačilo za splav, a zatim je 27. marta u Begaljici kod Grocke pronađeno obezglavljeno telo muškarca.

Nedelju dana posle strašnog prizora na savskom keju, i dalje nije poznato ko je devojčica za koju je procenjeno da ima oko sedam, osam godina. Telo je upućeno na Institut za sudsku medicinu, gde se pored obdukcije obavljaju i toksikološke analize. Za sada je, na osnovu stanja u kome je pronađeno, saopšteno samo da je telo duže vreme bilo u vodi.

Budući da policiji u našoj zemlji nije prijavljen nestanak deteta, o ovom slučaju se gotovo ništa ne zna, a postoji mogućnost da dete nije iz Srbije. U slučaju nepoznatog leša u selu Begaljica, meštani su rekli da je u pitanju beskućnik, a beogradsko tužilaštvo naložilo je obdukciju i uzimanje DNK uzoraka.

– Osnovni zadatak i cilj obdukcije je utvrđivanje neposrednog uzroka smrti, a ona može doprineti i utvrđivanju identiteta nepoznatog leša. Obdukcijom se može odrediti i vreme nastupanja smrti i ustanoviti vrsta i težina povreda na lešu,  kao i mehanizam povređivanja. Takođe, mogu se pronaći tragovi koji ukazuju na nasilje, mučenje ili zlostavljanje – kaže dr Milan Škulić, koji predaje kriminalistiku i krivično procesno pravo na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Ističe da lekari specijalisti sudske medicine posebno opisuju spoljne i unutrašnje telesne osobine leša kako bi utvrdili identitet, a takođe obezbeđuju i odgovarajuće biološke uzorke za forenzičko-genetičku analizu (DNK), kao i otiske papilarnih linija.

– Veštak je dužan da pri pregledu i obdukciji leša obrati pažnju na nađeni materijal biološkog porekla, kao i na tragove i sumnjive materije, koje će posebno opisati. Ako posumnja da je smrt prouzrokovana trovanjem, onda takođe obezbeđuje uzorke krvi, urina i telesnih organa – kaže profesor.

Podseća da se uvek sačinjava i foto-dokumentacija o pregledu i obdukciji leša. Ova dokumentacija se istražnim organima prilaže uz nalaz i mišljenje specijalista sudske medicine, koji navode neposredni uzrok smrti i šta je izazvalo taj uzrok.

Identifikacija nepoznatog leša u praksi se vrši i prepoznavanjem, ali i pomoću otisaka prstiju ukoliko otisci stradale osobe već postoje u zbirci.

– Leš koji je pronađen u skeletnom stanju se često identifikuje „odontološkom metodom”, što znači preko zuba kao biološkog materijala. Zato su dragocene stomatološke evidencije iz kojih se može zaključiti koji su zubi lečeni i popravljani i koji zubi nedostaju ili su rađeni mostovi u vilici, kao i implanti i proteze. Poređenje ovih podataka najčešće se radi uz pomoć rendgenskih snimaka zuba i vilice – objašnjava dr Škulić.

Postavlja se pitanje šta se dešava ako je leš pronađen u poluraspadnutom ili potpuno raspadnutom stanju, koje ne omogućava najčešće metode identifikacije. Tada se, kaže profesor, radi svojevrsna rekonstrukcija lica mrtvog čoveka.

– Primenjuje se metod facijalne rekonstrukcije koji je zasnovan na tome da su osnovne crte lica u direktnoj korelaciji sa oblikom i veličinom glave, kao i rasporedom određenih karakterističnih kostiju lica, poput jagodičnih i kostiju brade i vilice, slepoočnog dela i veličine očnih duplji i razmaka između njih – objašnjava naš sagovornik.

Izgled lica je, podseća, najčešće osnovno vizuelno obeležje čoveka, pa se zato njegovom rekonstrukcijom omogućava i vizuelizacija mrtvog čoveka, što bi moglo doprineti prepoznavanju i identifikaciji.

– Facijalnu rekonstrukciju vrše za to posebno obučeni veštaci, koji pritom koriste i odgovarajuće kompjuterske animacije, kao i specijalne snimke – fotografije napravljene metodom višeslojne kompjuterske tomografije. Na temelju takvih snimaka vrši se progresivno slaganje slojeva gline na trodimenzionalnom modelu lobanje, prema osnovnim antropometrijskim podacima koji se odnose na lobanju mrtvog čoveka čije se lice rekonstruiše, imajući pritom u vidu uzrast i pol – objasnio je profesor Škulić u udžbeniku iz kriminalistike.

Facijalna rekonstrukcija se završava na temelju modela lica u glini, ili drugom veštačkom materijalu – pravi se kalup u kojem se izliva veoma realistična gipsana skulptura glave i lica osobe čiji se identitet utvrđuje.

DNK analiza je moguća samo ako postoje verzije o mogućem identitetu leša, kada se njegov DNK profil poredi sa DNK profilom bliskih srodnika. Takođe, može se ustanoviti identitet osobe čije su DNK karakteristike već sadržane u bazi podataka, kao što je u našoj zemlji Nacionalni DNK registar.

Profesor Škulić ističe da u praksi često identifikaciji leša presudno doprinose i sasvim rutinske radnje koje se svode na pregled odeće, obuće i predmeta koji su pronađeni u odeći mrtvog čoveka, među kojima mogu biti i lična dokumenta. Pored toga, mogu pomoći i neki osobeni znaci na telu, kao što su ožiljci, tetovaže i telesni deformiteti.