Kraj „dugog" dvadesetog veka

Politički vekovi ne traju koliko oni numerički, ni kod ljudi, ni kod naroda, ni kod istorijskih epoha. Neko od osamdeset godina života može da ima tek 10 ili 20 efektivnih političkih godina, kao što čitavi narodi u svojoj istoriji mogu kao političke vekove da računaju samo one u kojima su imali sopstvenu državu, bez koje su sirak tužni bez iđe ikoga i nepolitička siročad istorije. Tek je to slučaj s epohama koje za inat baš neće da počnu na okrugle brojeve početkom stoleća, već je njihov početak mnogo više vezan za važne događaje koji preusmeravaju istoriju sveta kao što je Kolumbovo otkriće Amerike, koje je blagoizvoleo izvesti 1492. godine, nestrpljivo i znatiželjno ne čekajući da se završi 15. i počne 16 vek.

Stara je teza istoričara o „dugom” 19. veku, koji je zapravo počeo 1789. godine sa Francuskom revolucijom, a završio se 1914. godine s prvim pucnjima Prvog svetskog rata. Potom su oni manje vispreni među njima govorili o kratkom 20. veku, koji je navodno trajao od 1914. godine pa do pada Berlinskog zida 1989. godine, kada smo navodno ušli u liberalni 21. vek i blaženstvo nekog hinjenog kraja istorije. Problem sa takvim, kako će se kasnije ispostaviti, krajnje površnim ocenama, jeste to što je istorija nestašno božje dete i što neće da miruje, pa se svom silinom nastavila baš kad smo ušli u devedesete, a posebno u dvehiljadite godine, baš tada kad je trebalo da već „otkucava” taj najavljeni liberalni 21. vek. U međuvremenu je loše krenulo i samom liberalizmu, koji upravo propada tamo gde su ga i izmislili, u Trampovoj Americi, sa svom silom novouvedenih protekcionističkih tarifa. Doduše, drži se taj liberalizam u Britaniji, ali pametni Englezi su ionako uvek gledali svoja posla i interese, osvajajući svet samo kada im se sam ponudio na tacni, dok bi se u drugim slučajevima vraćali u formu samodovoljnog ostrva kao što je upravo slučaj nakon Bregzita.

Tako da, sve u svemu, nema još ništa od gromoglasno najavljenog liberalnog Fukujaminog 21. veka, već bi, naprotiv, 21. vek i kad stupi na scenu mogao da bude sve, samo ne liberalan. E sada, zapitaće se neko, pa zar nismo već u 21. veku, jer je pobogu 2025. godina i zar ga nije već četvrtina ispilila na peščanom satu istorije. Odgovor tom naivnom bukvalisti bio bi upravo onaj koji smo napisali na početku teksta – ne počinje neki vek politički odmah kad se rodi numerički, kao što ni čovek nije političko biće odmah kao beba u porodilištu, već mu za to treba više vremena, koje neki od pripadnika naše vrste ne dosegnu nikad, završavajući svoje živote kao politička nedonoščad.

Ali da pređemo sa slikovitih metafora u konkretan život i zbivanja u svetu oko nas koja svedoče da mi politički još nismo ušli u 21. vek, već da trenutno živimo poslednju epizodu „dugog” 20. veka, koji nije ništa kraći u političkom smislu od 19. veka. Ukoliko je 20. vek počeo prvim pucnjima Prvog svetskog rata, kako bi se on mogao završiti dok se ne završi „treći svetski rat”, koji je upravo u toku, srećom s mnogo manjim intenzitetom nego onaj Prvi ili Drugi svetski rat, ali s istim straobalnim strateškim pomeranjima koja obeležavaju sva velika pregrupisavanja strateških snaga i interesa, koja su po pravilu praćena većim ili manjim sukobima svugde po zemlji. To što trenutno gore Ukrajina ili Bliski istok i niz manjih tačaka po svetu, ne znači da danas-sutra neće da se zapali još neka značajna strateška tačka, iako se novi-stari američki predsednik Donald Tramp baš upinje da zaustavi takav scenario i njegov uticaj bi mogao da bude upravo u tome da se ne zapali još neka važna strateška tačka (zapravo ona najvažnija), nego u tome što će da pacifikuje ove koje već gore, jer mu trenutno ne ide najbolje ni u Ukrajini ni na Bliskom istoku. Nije to odraz toga što je nesposoban ili slab, kako bi hteli da ga prikažu protivnici, kao što pristalice hoće da ga prikažu kao nekog mađioničara koji samo treba da mahne štapićem, pa da na zemlji zavlada mir i poteku med i mleko. Najavljivao je on taj med i mleko i za Gazu, koju je bio projektovao kao „istočni Monako”, ali ajde ti sad ljudima objasni da treba da se sunčaju i bave hotelijerstvom, a ne da se jure bazukama po podzemnim tunelima.

Šalu na stranu, ko se malo duže bavio ratom na ovaj ili onaj način i koga je on u životu dotakao na ovaj ili onaj način, zna da ratovi nisu lična već strukturalna stvar i da je sa njima kao i s ljubavlju – u njih i možeš da uđeš kada hoćeš, ali izlaziš tek kada te puste, odnosno kada su okolnosti takve da se ljubavnička, odnosno ratnička srca ohlade, a ta dva nestalna srca zavise od gomile faktora, koje ni najmudriji među nama ne mogu lako da savladaju. Govoreći jasno i precizno, to znači da čak i da se u Ukrajini ili na Bliskom istoku postigne i neki trajniji mir to neće rešiti protivrečnosti u kojima se nalaze najvažnije sile našeg vremena, Kina, Amerika i Rusija, koje jedine i mogu da ih reše, ali tek kad se još malo izmeri odnos snaga i na pomenutim, a možda i na nekim novim terenima i kada definišu kako će izgledati novi svet. Ovo merenje oštrih strateških kapaciteta među ovim silama potrajaće još neko vreme, te ono što je dobro u ovom generalno opasnom procesu jeste to što je Donald Tramp po svemu sudeći spreman da pređe s vrućih na hladne i ekonomske ratove, te je očigledno spreman na neku vrstu geopolitičke trgovine kako bi osigurao mesto Amerike u 21. veku, koji još nije politički počeo.

Sve ovo što trenutno vidimo – Trampovi telefonski razgovori s Putinom, a verovatno uskoro i razgovori ovako ili onako sa Si Đinpingom, kao i sitan vez stotina diplomata, operativaca i ostalih „pametnih momaka” na svim stranama, jeste priprema neke nove Jalte između ove tri dominantne sile naših dana, te će ta nova Jalta, o kojoj autor ovog članka piše već desetak godina, otkad je iskusnom oku postalo jasno kuda sve to vodi, biti poslednja epizoda (političkog) 20. veka i prva epizoda (političkog) 21. veka, koji će tek tada nesmetano moći da počne.

Ima tu i jedna veća stvar, koju nemamo mesta da elaboriramo u ovom članku, a o kojoj smo opširnije pisali u našim naučnim studijama. Postoji mogućnost da se neće završiti samo „dugi” 20. vek, već da smo pri kraju čitave jedne epohe koja je počela kad je nestrpljivi i znatiželjni Kolumbo otkrio novi kontinent i uveo nas u novi vek Moderne. Sada ta Moderna zaokreće ka novom-starom tehno-feudalizmu, u kojem će ponovo različita carstva, carevi i velikaši poput Putina, Trampa i Sija, odnosno Ilona Maska, Vang Čuanfua i Rena Zengfeija, deliti ne samo zemlju, već i svemir i sajber-prostor na parcele. Tek je tema za sabrana dela i neku drugu priliku kako u svemu tome treba da se ponašamo mi Srbi, vazda više okačeni na međusobnu jurnjavu i niske strasti, nego na nauku, istraživanje i pametne aplikacije, koje će, pak, u ovom 21. veku, koji nije ni počeo, biti od presudne važnosti za opstanak naroda i država.

*Naučni savetnik na Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista