Zapisi iz poslaničkih klupa

Prema slovu tog zakona, Svetoandrejska narodna skupština, za razliku od današnjih 250 mesta na koja mogu da računaju poslanici u Ulici kralja Milana, bila je znatno brojnija. U doba Miloševe vladavine 439 „mudrih” glava sedelo je u skupštinskim klupama, s tim što prvi zakonski paragrafi nisu dozvoljavali da o volji naroda odlučuju poslanici koji su mlađi od 30 godina.

Kako su zabeležili istoričari, glavni zadatak tadašnjeg parlamenta bio je da „bude veran i tačan izražaj narodnog stanja i osećanja”, kao i da „ima pravo da pred vlast iznosi tegobe koje bi narod imao i predlaže sredstva da se one otklone”.

U biblioteci Doma Narodne skupštine, doskorašnjeg zdanja Savezne skupštine, koja je prava riznica srpskog parlamentarizma, među velikim brojem naslova, čuva se i jedinstven primerak knjige čiji je tačan naziv „Protokoli Srbske Narodne Skupštine”.

Reč je o nevelikoj ali značajnoj knjizi za srpsku prošlost, pisanoj staroslovenskim pismom, koja se sastoji od 43 strane. Ona, u stvari, obuhvata stenografske beleške sa prvog zasedanja Narodne skupštine, u čijem sazivu je predsedavao Živko Karamberović, poslanik varoši Beograda, a da „očuva poslaničku disciplinu” pomagao mu je Todor Tucaković, poslanik varoši Kragujevca.

(/slika2)Govoreći o ogromnoj vrednosti ovog dokumenta, istoričar Čedomir Antić napominje da je ta knjiga raritetna ne samo zato što sadrži podatke za koje naučnici nisu znali već i zbog svoje starosti.

Ako se zna da je Svetoandrejska skupština održana u vreme kada je samo četiri odsto srpskog stanovništva bilo pismeno i kada su izlazile samo dve novine, u takvim uslovima bilo je od izuzetne važnosti da se zaključci sa ove skupštine sačuvaju, kaže Antić za „Politiku”.

Međutim, sudbina jedinog preostalog primerka „Protokola” koji je prilikom petooktobarskih demonstracija nestao iz skupštinske biblioteke, mogla je da bude krajnje neizvesna.

Ko zna šta bi se desilo sa pisanim „tekovinama” srpskog parlamentarizma da na beogradskoj „buvljoj” pijaci, sasvim slučajno, ovaj primerak nije pronašla bivša službenica parlamenta. Ili da je novi vlasnik „stare srpske istorije” kojim slučajem imao veća saznanja o vrednosti tog kapitalnog dela...

Radmila Stojanović, šef biblioteke Doma Narodne skupštine, u razgovoru za „Politiku” napominje da su „Protokoli svetoandrejske skupštine”, svega nekoliko dana posle nestanka, vraćeni u vitrinu gde se čuvaju zajedno sa Sretenjskim ustavom, Sultanskim hatišerifom i Dušanovim zakonikom.

– Naš književni fond ima oko 60.000 naslova, a formiran je naslednim putem od biblioteke Narodne skupštine kraljevine Jugoslavije koja je 1918. godine preuzela književni fond Kraljevine Srbije koji je osnovan 1889. godine. Ovde se čuvaju dela od izuzetne i gotovo neprocenjive vrednosti za srpski parlamentarizam, sve što se dešavalo u skupštinskim klupama od 1859. godine do današnjih dana nalazi se na ovom mestu – kaže Stojanovićeva. Ona napominje da su „Protokoli Svetoandrejske skupštine” bili dosta pohabani i da im je, u međuvremenu, sa još stotinak značajnih naslova urađena konzervacija u Narodnoj biblioteci Srbije.

Da li ovaj vredan književni fond koji poseduje biblioteka Doma narodne skupštine mogu da koriste isključivo poslanici ili je on otvoren i za javnost, pitamo našu sagovornicu.

– Građani koji se zainteresuju za neki naslov mogu da nam upute zahtev, na osnovu koga im može biti odobreno da pregledaju neke od najstarijih knjiga ili zakonika koji su, u to vreme, štampani u Beogradu, Kragujevcu, Karlovcima, Budimu, Beču, Lajpcigu – kaže Radmila Stojanović.

-----------------------------------------------------------

Istorija sa „buvljaka”

Pečat biblioteke Narodne skupštine pomogao je Mileni Nikolić, nekadašnjoj sekretarici (/slika3)poslaničkog kluba JUL-a, da na novobeogradskoj „buvljoj” pijaci, na prašnjavom kartonu, u mnoštvu falsifikovanog ordenja i novokomponovanih muzičkih traka prepozna originalno izdanje „Protokola Svetoandrejske skupštine”. Nikolićeva je za svega nekoliko dinara otkupila ovo vredno delo i vratila ga instituciji gde je radila 33 godine.

– Sasvim slučajno, sve se odigralo za svega nekoliko dana, možda pet-šest, od nestanka knjige. U prvom trenutku ni sama nisam bila svesna koliku vrednost držim u rukama. Prodavac mi je tražio trideset dinara..., a ja sam ga „častila” sa sto dinara i odmah javila biblioteci. Jedino mi je žao što sam brzo otišla, nisam pretražila još malo, ko zna koji bi se još deo srpske istorije mogao pronaći na tom mestu – kazuje Nikolićeva.

O ovom događaju prilog su napravili novinari Si-En-Ena, zvanična zahvalnost od države Srbije nikada nije stigla, ali Nikolićevoj to i nije bilo od presudnog značaja.