Gde je kuglica, đe su pare?

            Ako za trenutak zamislite da kuglica predstavlja činjenicu, precizan podatak– niste li se prošlog petka kao TV gledalac, preciznije građanin, osećali pomalo kao uhvaćeni u zamku uličnih šibicara? Svaki put kad ste bili uvereni da znate gde se krije istina o stanju stvari povodom famoznog „gasnog aranžmana“ – ispostavljalo se da vas je zaveo neko od onih koji vas je na tu igru naveo.

            Nije vredelo biti uz ekran od jutra do mraka, prebacivati se s kanala na kanal. Nije dovoljno bilo posle redovnih emisija vesti prelaziti na specijalizovane informativne programe. Ni najrevnosniji novinari nisu tokom celog dana mogli da utvrde „ko laže a ko krade“: šta je zapisano crno na belo a šta samo dogovoreno, koji je partner srpsko-ruskog projekta pouzdaniji, a koji je ministar ovdašnji bolji izvor informacija... Čoveku ostaje jedino nada da u svom naoko sizifovskom poslu novinari neće posustati i da se neće obeshrabriti u probijanju kroz ovaj političko-ekonomski galimatijas.

            Pomaže li gledaocu – građaninu, u razumevanju lokalnih zbivanja, praćenje direktnih prenosa zasedanja Narodne skupštine? Jedva. Olakšava li mu mučninu koju taj uvid često izaziva poređenje sa stanjem stvari u zemljama „u okruženju“ – kako se sad nazivaju eksjugoslovenski prostori? Donekle. Evo rezultata takvog „zapovanja“ s kraja radne sedmice, kad se parlamentarno zborovalo i paralelno o istim temama zborilo u Beogradu, Zagrebu, Podgorici.

            Što se tiče Beograda (gde se na ekranu, s retkim izuzecima, pojavljivala uvek samo Vjerica Radeta) i Podgorice, sa oba mesta stizala je retorika prilično jednolična i ogoljena. Srbijanska opozicija (radikalska) razbija monotoniju začinjavajući jedino pokojom narodskom izrekom ili kletvom. Crnogorski govornici napuštaju ranije karakteristično „pjesničko“ izražavanje te ranije lirsko-epske stilske vežbe zamenjuju direktnim pitanjem „Đe su pare“ i imenovanjem lopova na račun države i naroda.

            Ni hrvatski zastupnici iz opozicije ne opraštaju upropastiteljima „sustava“, samo što rado koriste metafore i govor u slikama. Pa će tako, u raspravi o proračunu (budžetu) savetovati sastavljačima da smanje težinu „gospodarstvenog aviona“ izbacivanjem nešto goriva a ne putnika, jer bi u protivnom mogao da bude izbačen pilot. Podsećaju vladu koja se predstavlja kao Robin Hud da je ovaj uzimao od bogatih da bi davao siromašnima, a ne obratno. Pominjan je i izvesni Super Hik, no odgovoreno je odlučno da „ova vlada ne čita dječje romane“ (što bi moglo biti zanimljivo jednoj ministarki srpske vlade koja je na zvaničnoj konferenciji za novinare, pak, preporučila čitanje „Harija Potera“)...

            Jedna preporuka, na prvi pogled tehničke vrste, ovdašnjem domu narodnih predstavnika mogla bi se ipak dati: da, po ugledu na kolege iz hrvatske i crnogorske skupštine, govore sa mesta, ne izlazeći svaki čas za govornicu. Štedi se, makar, vreme. Ne smanjuje se, nažalost, mogućnost za dobacivanje i dovikivanje, jer je i predsedavajući u Saboru morao da opomene: „Nemojmo od našeg poslovnika, kojeg smo sami donesli, bedaka delati“.

            Aferim!