Skupština kao partijski „megafon"

Mi momentalno u parlamentu nemamo 250 poslanika, nego veliku većinu partijskih delegata, koji, kao poštari, prenose mišljenje svoje partije. Ako bi ovako ostalo, sednice skupštine nisu ni potrebne. Umesto njih, mogli bi da se sastaju šefovi partija i da, kao upravni odbori, rešavaju stvari.

Rizikujući da preteruje u ovoj oceni,Vladimir Goati, predsednik „Transparentnosti Srbija”, time zapravo želi da potkrepi svoje uverenje da ćemo u učvršćivanju demokratije tapkati u mestu, ne bude li parlament bio bolji. A, dve su glavne smetnje za to. Prva je tzv. imperativni mandat, uveden Ustavom 2006. godine (kada poslanik svoj mandat može neopozivo da stavi na raspolaganje stranci), čime je „parlament doživeo eutanaziju”, jer je poslanik postao samo „megafon svog partijskog šefa” i, druga, blanko ostavke. Tako nešto, kaže Goati, ne postoji nigde u Evropi, jedino u Africi i Indiji.

Da je naš parlament „usko grlo” za evropske standarde smatra i Evropska komisija. Njeni eksperti su nedavno, u svom godišnjem izveštaju, ocenili da u ovdašnjim plenarnim sesijama često dominiraju politički stavovi i duge debate o nebitnim temama, pa dolazi do usporavanja u usvajanju zakona. Iznova se, primetili su oni, ponavlja uvredljiv rečnik političkih protivnika, a skupštinska pravila nisu efikasna za suzbijanje takvog ponašanja.

Opšta slika o tome koliko je naš parlament evropski, a koja se nazire iza ovog „krokija” poslatog iz Evrope, nije, međutim, mnogo drugačija ni u očima ovdašnje stručne javnosti. Vučina Vasović, profesor Fakulteta političkih nauka, ocenjuje da naš parlament nije dostigao nivo parlamenta u nekim razvijenim zapadnim zemljama, mada „ni u tim zemljama parlamentarne institucije nisu idealne niti najmoćnije političke institucije”.

Za nijansu manje kritičan od Goatija, prof. Vasović misli da parlament, formalno, samim svojim postojanjem, „doprinosi nekoj demokratizaciji društva”, iako od 1990. naovamo, gotovo kontinuirano, nije imao neke velike funkcije niti je imao neki veliki rejting. Problem je u tome što nije dovoljno funkcionalno spreman za obavljanje jedne tako značajne funkcije, budući da je „zaskočen sa dve značajne strukture”: sa jedne strane je vlada, a sa druge partije, „koje su kolonizovale parlament”. Ni u Evropi, doduše, nije mnogo drugačije, ali su „veće mogućnosti da se parlamentarci ponašaju nešto slobodnije u odnosu na partije”. S tim u vezi, Zoran Stojiljković, takođe profesor FPN-a, ističe da se tamo bave politikom kao profesijom i da „nema onoga da sam preko noći shvatio da nisam za ’žute’ nego sam za ’zelene’ i promenim partijski dres bez ikakvog razloga”, jedino, kada dođe do podele ili frakcionisanja neke stranke.

– Svaki put kad je bilo potpune opstrukcije, kad god je postojala ta preterano laka svest o vladanju, parlament i vlada nisu dobro radili – primećuje Stojiljković i objašnjava da se to odnosi kako na olako shvaćenu lakoću vladanja socijalista posle prvih izbora, tako i na lakoću vladanja koju je imao DOS prvih godinu dana posle svog vladanja.

Ono što je manje-više karakteristično za sve minule godine jeste da poslanici vrlo često šalju poruke svojim biračima, umesto da nastoje da kroz raspravu dođu do najboljih zakonskih rešenja, da još bolje kontrolišu vladu i potpunije iskažu volju građana. U skupštinskom zdanju bilo je ne samo pogrdnih reči već i „niskih udaraca”, u cevanicu. Nasuprot uvreženom mišljenju da je parlament samo slika društva (pa ako se poslanici svađaju, to je zato što nam je društvo takvo), „parlament mora da bude bolji deo društva, ono što pokazuje i usmerava”, a što je, recimo, slučaj, prema Goatijevim rečima, u velikom broju istočnoevropskih zemalja”.

Kad je reč o odnosu skupština–vlada, ocene o ulozi parlamenta kao upravljaču jednoga društva su preterane i trebalo bi ih se na neki način osloboditi, smatra Vasović. – Vlada u našim uslovima suveren je organ u odnosu na parlament. To je tako i u Evropi i mi se tu ne rizikujemo – navodi on.

Ali, našim poslanicima, za razliku od britanskih ili francuskih parlamentaraca, nedostaje viši stepen parlamentarne kulture. Stoga, Stojiljković tvrdi da bi parlament mogao da ima i značajnu kontrolnu i nadzornu ulogu – kad bi pitanja poslanika, pitanja poverenja, interpelacija, imala dovoljnu težinu i kad bi, recimo, u javnosti bio prepoznat signal da ljudi hoće ozbiljnu raspravu „a ne atmosferu političkog vašarišta”.

Javnost je preterano optimistična kad parlament posmatra kao veliku školu demokratije. Stojiljković, pak, kaže da je to arena, kroz koju su prošli svi koji nešto znače u političkom životu, odnosno vežbaonica za političku elitu. I – mesto gde se, ipak, donose zakoni.

Posledica svega toga svakako je i činjenica da, prema istraživanjima javnog mnjenja, parlament predstavlja instituciju u koju građani imaju malo poverenja.

-----------------------------------------------------------

Najbolje plaćeni muški hor

– Parlamenti u toj novoj globalističkoj konstelaciji imaju sekundarnu poziciju u mnogim, posebno u međunarodnim poslovima i umesto njih se javljaju neke kompenzacije u vidu komiteta i grupa. Parlament i parlamentarizam su danas u nekom opsadnom stanju, kako reče jedan autor, u statusu „najbolje plaćenog muškog hora na svetu” – objašnjava prof. Vasović, dodajući da postoji nekoliko razloga za deparlamentarizaciju parlamenta kao organizacije vlasti. Prvi od njih je jačanje izvršne vlasti, čime slabi moć parlamenta.

-----------------------------------------------------------

Hoće ime i prezime

Analiza sastava Narodne skupštine Srbije, koju je uradila nevladina organizacija Centar modernih veština, pokazuje da 72 opštine, odnosno više od milion i po stanovnika koji u njima žive, nemaju nijednog predstavnika u parlamentu. Ne samo da su bez poslanika mnoge male opštine, već svoje predstavnike u parlamentu nemaju ni sedišta okruga kao, na primer, Pirot, i regionalni centri kao što su Gornji Milanovac, Inđija, Ćuprija i Aranđelovac.

Ova činjenica jasno „ruši” tezu o poslanicima kao predstavnicima građana. Zbog toga je, između ostalog, ponovo u javnosti postavljeno pitanje izbornog sistema. „Politikini” sagovornici Goati i Stojiljković misle da bi rešenje trebalo, umesto sadašnjeg proporcionalnog sistema (u kojem o tome ko će biti poslanik odlučuju stranke, a ne građani), možda potražiti u kombinaciji proporcionalnog i većinskog sistema, slično onome koje postoji za vojvođansku skupštinu.

S jedne strane, kaže Stojiljković, ljudi hoće da biraju čoveka sa imenom i prezimenom, sa biografijom i odgovornošću, ali našem društvu sa složenim regionalnim, socijalnim i nacionalnim podelama više odgovara proporcionalni sistem.

– Bez obzira na to koji izborni sistem izabrali, dakle način kako se glasovi birača pretvaraju u poslaničke mandate, on bi morao da „ukine tu srednjovekovnu instituciju imperativnog mandata” – naglašava Goati.

-----------------------------------------------------------

Malo poverenje u parlament

Prema istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju, koje je sprovedeno u junu prošle godine, poverenje u parlament ima samo 18 odsto anketiranih građana, s tim što se samo tri odsto njih izjasnilo da ima puno poverenje u rad skupštine.

Poređenja radi, u novembru 2005. poverenje u najviše zakonodavno telo u zemlji iskazalo je 27 odsto ispitanika, ali je opet samo četiri odsto njih reklo da ima puno poverenje u parlament.