Mali urbanizam Bogdana Bogdanovića

Dragoceni eseji Bogdana Boganovića (1922–2010), našeg izuzetnog arhitekte, graditelja, umetnika i mislioca, profesora Univerziteta u Beogradu i gradonačelnika Beograda, sabrani su u novom izdanju čačanskog „Gradca” njegove knjige iz 1958. godine „Mali urbanizam”. Reč je o tekstovima nastalim u okviru stalne nedeljne rubrike „Mali urbanizam” u listu  „Borba”, ali povremeno objavljivanim i u „Politici”, NIN-u, „Književnim novinama”, „Delu”.

Kao i prema svemu drugom, Bogdanović se pažljivo odnosio prema ovom terminu malog urbanizma, koji zapravo otkriva svu njegovu kreativnost i umetničku maštu ispoljenu kroz shvatanja arhitekture, spomenika koji su uvek deo te šire kreativne celine prostora i pejzaža; zatim reklama, živosti ulica, humornih naziva kafana (Složna braća, a u stvari – žalosna im majka). Mali urbanizam označavao je za njega poeziju i anegdote urbanog, priče koje se svakodnevno dešavaju na gradskim skverovima, ideje i simbole koji stoje iza materijalnog, gde i kamen krije mnoštvo mogućnosti. Mali urbanizam odvaja nas od uspavanosti i uniformnosti velikog grada i  udahnjuje nam život, toplinu i humanost, on je naš anđeo čuvar i dobri duh.

„Mali urbanizam nastoji da useli život u naše urbanističke perspektive, koje nisu – zašto to da krijemo – ni vedre ni živopisne. Često, čak i kad su najmodernije, one su sumorne i smrknute. Treba ih razdragati. Bilo je tako mnogo, za poslednjih dvadesetinu godina, urbanisitičkih realizacija u svetu, koje pored sve ozbiljnosti sa kojom su zamišljene, ili možda baš zbog te preterane ozbiljnosti, nisu mogle da pridobiju čoveka, da ga oduševe. Koliko je samo modernih gradova i modernih naselja u gradovima u kojima se, iako su higijenska i sunčana, uređena i čista, besprekorna, čovek ipak ne oseća drukčije ni bolje do u lepo uređenom sanatorijumskom krugu. Ponekad su to oni gradovi ili naselja koje ljudi ironično nazivaju – gradovima za spavanje. Jer evo šta biva: oni koji u njima moraju da stanuju, zatim pohitaju u stare i žive delove grada, tamo gde spontano i neodoljivo još uvek kuca pravo srce gradova”, pisao je Bogdanović.

Koliko je na smislen i duhovan način Bogdanović posmatrao urbanizam govori i njegovo shvatanje toga da je i svaka klupa u parku neka vrsta „utilitarne skulpture”, to je i česma, veliki časovnik na ulazu u park ili oglasni stub. Te male mudrosti urbanizma on je vizuelizirao kroz formu crteža, „crtežom se razmišlja i traži se kako će se postupiti”, kako je govorio, a iza svega stoje ljubav i strast koje posebno u izobilju imaju mlade arhitekte.

„Stil je tanana stvar”, smatrao je Bogdanović i to nije nešto što se na silu stvara i lako definiše, već se postupno gradi, profiliše se po nekoj unutarnjoj logici. Kao veliki zaljubljenik u Beograd, koga je posmatrao i kritički bio je mišljenja da i naš grad ima neki svoj unutrašnji stil „koji tek čeka da bude dostilizovan kako valja”. Jednom kolegi iz inostranstva skromno je rekao da Beograd i nema pravih arhitektonskih spomenika da bi mu sagovornih uzvratio da je Beograd sam jedan veliki spomenik i oduševio ga...

Na primer, Bogdanović je voleo da vidi kreativnost na svakom koraku, bio je fasciniran prelazima za pešake u Londonu, koji su bili oslikani muškim i ženskim stopalima, „kao da je neko stao u boju i prešao preko ulice. To je jedan opušteni stil koji će ljude veselo navoditi na to da ulicu prelaze gde treba, uz dozu prisnog humora. Takve stvari sviđale su se Bogdanoviću: „Oni koji hoće nečemu da vas nauče, paze pritom da vas ne uvrede”.

Kada su vođene polemike u vezi sa rušenjem staromodne ograde na Studentskom trgu ,,koja se teško miri sa novim okolnim zgradama”, naveo je argument: „Odluči se da rušiš samo ako si siguran da si smislio nešto bolje.” Uopšte, pažljivo je razmatrao odnos starih i novih urbanističkih celina, smatrajući da „staro i starinsko u nekom gradu uvek izgleda mudrije, ili bar malicioznije, jer kao da sa nekom vrstom lakog podsmeha gleda oko sebe, pa i na sebe”.

„Poneka starački kočoperna fasada, nikada lepa bila nije, a nije to ni danas, a uživa baš u tome što nije nova, što nije kao ’ove nove’ oko nje. Istina, dajemo joj katkad za pravo. Uživaj samo, ne izgledaš rđavo, još si živahna i živopisna, baš tako starinska, iz mode izišla, isto te je vreme i nevreme dobro raskupusalo”, literarno je zapažao Bogdanović.

Smatrao je da moderna arhitektura bez duha u potpunosti ignoriše pejzaž i logiku koju on neizbežno nameće arhitekturi, a da nastaje u projektantskim organizacijama bez nužnog osećanja odgovornosti. Postavio je pitanje kako se odbraniti od arhitekture uniformisanih zahteva...

Stvaralac brojnih jugoslovenskih memorijalnih obeležja žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, među kojima su spomenici jevrejskim žrtvama fašizma u Beogradu i spomen-groblja žrtvama fašizma u Sremskoj Mitrovici, spomenika „Kameni cvet” u Jasenovcu, posebnom umetnošću smatrao je njihovo postavljanje. Jer „jedan isti spomenik, dvojako postavljen, dvojako i deluje”, važna je „igra planova”, a važno je kakvo saglasje formira spomenik sa okolnim prostorom.

Arhitektura, spomenici, znaci su koje ostavljamo iza sebe, a Bogdan Bogdanović je smatrao da su simboli u našem vremenu efemerni ne samo u materijalu već i u idejama, gde je sve stilizovano na brzinu i pod dejstvom reklame.